Nacionalna groupie

Dugo me nije bilo na Filozofskom. Ionako ću ponovo roknut drugu godinu, pomirio sam se s tim. Moći ću i bez fakulteta nekako zaradit za opstanak. Perem honorarno te čaše gore u saboru, objavljujem ove tekstove, pokrpat ću se nekako.

Ne bi valjda više nikad ni nogom zakoračio na taj moronski Filozofski da me nije zabrinulo to što mi se moja cura Stojka danima ne javlja na mobitel. Toliko me to isparanoiziralo da sam čak pomislio da je ona upletena u onaj skandal s trojicom tipova. Na naslovnici nije pisalo tko je ta Hrvatica. Tek u srijedu su obznanili da je u toj menaže trua bila jedna HTV-ova voditeljica.

DOK SAM TRAŽIO STOJKU po hodnicima Filozofskog, naletio sam na blitvarku Franku. Pitao sam je za Stojku. Namrštila se. Rekla da ne može vjerovati da je ova tolika tuka, neka joj je ne spominjem, Stojka je za nju mrtva.

“Što je bilo?, sa strahom ću.

“Nakon što je pročitala “Pokoravanje” od onog mizoginog retarda Elbeka, totalno je zabrijala na islam. Posudila je tu u našoj knjižnici Kuran i zavezala oko glave zelenu maramu. Izgleda ko Marica Hrdalo.

“Daj ne seri…

“Ne serem, rekla je da joj je više pun kurac sve te borbe za prava žena. Da je to od žena napravilo ruine koje sad uz brak i djecu imaju imperativ da u mrtvoj trci ganjaju i karijeru. Što od njih već u četrdesetoj napravi rastrojene…”

“To je ta njezina labilnost”, prekinuo sam je. “Knjige je totalno povuku. Tako sam se zbog jednog poglavlja iz Kristalnih rešetki morao s njom ići u Rovinj potorbat na grob Mirka Kovača.

Fanatična tuka! Sasula mi je u lice da je feminizam najgore sranje, pošast koja je europske žene uništila više nego kuga i lomača!”

“Ma to ju je Elbek zadojio s tim svojim jadnim provokacijama…”

“Valjda zato i obigrava oko Koščeca. Taj već deset godina brije na Elbeka ko moja mlađa sestra na Bon Đovija…”

“Kako obigrava oko Koščeca!?“, planuo sam.

“Pa više je kod njega u kabinetu nego na predavanjima.”

“Zato mi se ne javlja na mobitel!“, gotovo sam kriknuo.

Sjurio sam se po stepenicama na odjel Romanistike za koju sam još nedavno mislio da izučava romsku kulturu. Upao sam bez kucanja u Koščecom kabinet iz kojeg se širio miris što mi je vratio sjećanje na moju pokojnu baku pognutu nad štednjakom na drva. Unutra me zatekao zbunjujuć prizor. Košćec je crnim kruhom pomazivao okrhnuti tanjur, a Stojka je pored njega stajala s, purgerski rečeno, šefljom u ruci. Na gotovs da mu navadi još variva iz lonca na kamperskom rešou. Oko glave je imala zelenu maramu. Kao moja baka kad je pazila da joj kosa ne pada u juhu. Skroz sluđen, dohvatio sam lončić s varivom i krenuo da ću ga bacit kroz prozor.

“Nemoj!“, kriknuo je Koščec. “Možemo podijeliti porciju! Tako je ukusno, vidjet ćeš! Ne znam kad sam zadnji put pojeo ovako nešto domaće, toplo, sa žlicom… Stalno sam jeo đuveđ iz onih odurnih konzervi s fotografjom ucoljene krave… U zbornici sam ih krao iz ormarića Julijane Matanović. Rezonirao sam, ako piše kuhinjsku prozu, valjda koliko toliko njeguje i domaću, kuhinjsku hranu. Ali u tim njezinim konzervama domaće hrane bilo je koliko i uzbudljivih, literarnih signala u novom Perišićevom romanu ‘Područje bez signala’…”

“Za mene nikad nisi kuhala! Klela si se da ne znaš ni jaje na oko ispeć!“, pogledom sam presjekao Stojku.

“Nisam se za tebe imala volje potrudit. U prirodnoj muškoj selekciji ti si na samom dnu. U Šerijatu bi imao pravo jedva na pola žene. Profesoru Koščecu bi ih dodijelili najmanje četiri. Ti si mekušac, ne znaš se boriti. Nikad nećeš imat fakultetsku diplomu, ugled. Zadovoljavaš se pranjem čaša u saboru. Totalno si zapustio pisanje zbog kojeg sam te zavoljela. Samo ispisuješ hrpu imbecilnih statusa na fejsbuku o tome što si jeo. A jedeš uglavnom govna iz Špara jer si šparan. Nisi zaslužio da se ijedna žena oko tebe potrudi, ugodi ti domaćom hranom.”

“Ti ćeš meni da sam u prirodnoj selekciji na nižoj grani od ovog Koščeca!” Podigao sam lonac visoko u zrak kao neka pijanica iz Zolinih naturalističkih romana.

“On je profesor, prevodi s francuskog, dobio je ugledne književne nagrade poput nagrade Meše Selimovića…”

“Jebo te Meša!”

“Ti znaš samo prostačit”, skulirano će Stojka. “Samo zbog studije o Elbeku, profesor Koščec je zaslužio da mu idućih deset godina kuham ukusna, domaća variva…”

“Nemojte se svađat. Tog variva ima sasvim dovoljno za dvoje. Uostalom, zašto žena ne bi mogla imati dva muža”, Koščec je šalom pokušao razlabaviti napetu situaciju.

SMRKLO MI SE. Kao pasioniranom čitatelju Elbeka njemu je svinganje bilo nešto posve normalno. A izgleda da je postalo i moda da žena ima više muškaraca. Pa i ta HTV-ova voditeljica usnimljena je s trojicom u postelji.

“Kako to misliš…“, prokrkljao sam.

“Pa kao u Elbekovom ‘Pokoravanju’. Ono kad njegov junak zamišlja da će kad prijeđe na islam imati dvije žene. Jednu za kuhanje, drugu za koitus. Isto tako mi možemo biti Stojki. Jedan za kuhanje, drugi za spolni odnos. Ti si mlađi, u formi… Ti bi joj bio za spolni odnos. A ja za zadovoljavanje kulinarskih nagona.”

Zatekao me. Nisam bio načisto tko bi u toj podijeli bolje prošao. Ja da je torbam, upinjem se, a ona da onda njemu takva namirena, zadovoljna kuha. U toj simbiozi ja bih bio samo pomoćno sredstvo. Najniže selektiran. Neće to ići, pomislio sam. Što ti je skuhala, skuhala ti je. Dograbio sam još neosušenu žlicu iz Koščecovog tanjura i krenuo Stojkino varivo jesti direktno iz lonca.

“Ostavi mi bar malo pri dnu”, molećivo će Koščec. “Da si poumačem ostatkom ukusnog, raženog kruha kupljenog na akciji u Dubravici…”