“Ne trebate sa mnom u rukavicama. Osobe koje boluju od depresije su kao sve druge osobe, samo što nekad imaju psihičkih problema. Ali, nisu tu u pitanju deluzije ili da nam se priviđaju stvari. Ne bih volio da mene i moj rad netko promatra kroz prizmu moje bolesti. Podložan sam ocjenjivanju kao i svi drugi. Oprezan s osobama koje boluju do depresije treba biti samo kad se razgovara o bolesti. Da se depresija ne omalovažava i da se osobe ne stigmatiziraju, ostalo je sve isto”, kazao je Aleksandar Stanković.

On objašnjava da depresija kao i svaka druga bolest može biti i kronična i akutna, ima i uspone i padove.

“Kad si relativno dobro, ne primjećuješ okidač. U stresnim situacijama jako dobro funkcioniram i brzo reagiram. Uvijek sam više problema imao kad bih imao vremena. Kad sam uljuljkan u neku nirvanu, kad nisam pod naletom adrenalina. Problem hrvatskog jezika je taj što imamo istu riječ i za bolest i loše raspoloženje – depresija. Kod bolesti se radi o kliničkoj depresiji, a kod lošeg raspoloženja samo o depresiji. Simptomi kliničke depresije su duboka uznemirenost, nesanica, nedostatak teka i koncentracije, osjetljivost na vanjske podražaje, tuga, čemer i jad. Razlika je to da ovo traje relativno dugo, a loše raspoloženje prođe”, kazao je.

“Da me možda ta nesreća uhvatila ranije, kad sam imao 30 godina, možda ne bih pričao o tome, sad imam 53 godine, imam sređenu obitelj i karijeru, moja pozicija je stabilna i neće ona puno izgubiti činjenicom da sam to priznao. Tu postoji i stigma institucija, kad sam izašao s ovom pričom, javljali su mi se neki ljudi sa svojim iskustvima. Ja se nisam liječio bolnički, ali ljudi su mi govorili da su mnogi tražili od liječnika da im upiše neku drugu dijagnozu. To je problem u Hrvatskoj. Nemam iluzije, ali možda ćemo odškrinuti mala vrata kako ljudi ne bi imali toliko problema s dijagnozama psihičkih poremećaja”, nastavio je voditelj. Napominje kako nikada nije svojim urednicima rekao da ima problema.

“Ne znam zašto, ali možda zato da me ne bi drugačije gledali i možda sam se trudio izbjeći sažaljenje. Moja psihijatrica mi je rekla da radim što duže mogu. Ta bolest je nepoznanica mnogima”, naglasio je Stanković za N1.

“Depresija je kao da si na dnu bunara pa danima nikako da izađeš iz tog bunara. Svako se jutro budiš s nadom da će biti bolje, ali nije bolje. Nadaš se deset dana, mjesec dana, ali nije bolje. Možda će ovo što svjedočim značiti nekom drugom. Da ljudi misle da se i oni mogu boriti i dići. Meni je znalo biti tri mjeseca loše pa 15 minuta bolje. Ne znači kad sam bolje da sam u eforiji nego sam samo posložen. Da ne razmišljam o smrti, o tome da će me iza ugla dočekati nešto, osjećate konstantni strah. On je stalno prisutan. Znao sam biti jako loše, i onda u trgovini čujem plač djeteta onda znam da se moram vratit domaa djetetu kojem se ne mogu u ovom stanju posvetiti. Kad sam loše, onda sam neupotrebljiv. Volim trčati i vježbati, tada ne mogu ni to. Kad sam bolje, znači da imam interese, da me stvari zanimaju, da grizem, da se radujem. Kad mi počinje neka strast za životom, to znači da sam bolje”, rekao je.

Stanković kaže da mu se javilo šestero kolega koji imaju slične ili veće probleme od njega.

“Neki su rekli da je bilo i pokušaja suicida. Od tih šest, samo je njih dvoje starije od 50, drugi su sve mlađi ljudi”, kazao je Stanković.