Nakon ne znam koliko vremena SMS porukom javio mi se Zlatko Hasanbegović, tekst je bio pun uskličnika, dramatičnih rečenica u stilu: “Napokon je kucnuo čas da s Titovom pločom uklonimo iz HNK i Brozov mentalni kadar! Svirac, probudi se, ne spavaj zimski san kao gusan u ovoj boljševističkoj magli!”

Našli smo se u parku iza dramske akademije. Začudilo me što me uz Hasanbegovića dočekao i Vili Matula. Doduše, držali su se na distanci, kao kad se rastavljeni bračni par nađe na kćerkinoj svadbi, sjede za stolom jedno uz drugo, ali paze da im se slučajno ne dotaknu ramena. Odmah su prešli na stvar. Ispod medijskog radara vodi se bespoštedna borba za HNK. Ako intendantica Dubravka Vrgoč ne bude srušena u ovom udaru, preživjet će i sve iduće bitke, objašnjavali su mi. Lijevi i desni intelektualci potpisali su apel za njezino skidanje s funkcije, optužili je da urušava tu stoljetnu hrvatsku instituciju. Osim toga, mnogi je zaposlenici optužuju za mobing, pogotovo operni pjevači. Ona i njezin direktor drame Ivica Buljan munjevito su uzvratili kontra-peticijom. Svoju listu okitili su potpisima kapitalaca poput Budimira Lončara i Duška Ljuštine. Vrgoč uživa i zaštitu ministrice kulture Nine Obuljen.

“Ako dobijemo ovaj rat, zajedno s Duckom u ropotarnicu povijesti mogla bi biti odbačena i gospođa ministarka”, završio je Hasanbegović.

Ja sam im trebao da u korak pratim Vrgoč i Buljana. “Prati ih ko UDBA. Saznaj s kime sve kontaktiraju. Jedino tako ćemo moći biti korak ispred njih”, rekli su mi. Kao nagradu, Vili mi je obećao bič koji je imao na snimanju Šindlerove liste, a Hasanbegović se obavezao održati svoje davno obećanje koje mi je dao dok je još bio ministar kulture – na pozornici HNK postavit će moje dramsko djelo.

Tutnuli su mi u ruke kavu s kioska i posjeli me za stol na praznoj terasi Kazališne kavane, odakle se dobro vidi ulaz u HNK. Rekli su mi da motrim na Vrgoč i Buljana. I činio sam to, snatreći o izvedbi svoje drame. Nadjačat ću Moniku Herceg i njezinu dramu, požalit će što me omalovažavala u HDP-u prošlog tjedna! Ona je, napisala je kritičarka Govedić, bernhardovski bespoštedno razgolitila hrvatsko selo. E, pa ja ću ga svojom dramom ponovo obući u slavonsku nošnju koju je u “Sokol ga nije volio” nosio Fabijan Šovagović. Napisat ću novog ‘’Sokola’’… Bit će to istinita priča o tome kako je moj djed Bajo zdimio s Bleiburga. Partizani su mu banuli na kraju rata, došli po njegove konje jer im je trebala logistika za vodit zarobljenike na austrijsku granicu. Djed je rekao da ne može bez svojih konja. Partizan mu je odvratio neka onda i on ide s njima. Pošao je. Kako su se približavali Bleiburgu, djed je vidio da to ne vodi ničem dobrom. Odluči pobjeći. Trkne konja nogom, konj ga pogleda, a djed skoči u grmlje. Kad se kolona udaljila, djed iz grmlja glasno zazviždi. Konj kopitom u leđa udari partizana koji ga je držao za uzde i odgalopira do djeda, djed ga zajaše, pa natrag u Slavoniju.

Dramu ću, pomislim, nazvat “Zvižduk s Bleiburga”. Ili “Kopito s Bleiburga”? Monika Herceg je na pozornicu HNK svojom dramom pobacala banijske krumpire, a ja ću dovesti pravog pravcatog konja, posudit ćemo ga za predstavu iz đakovačke ergele.

Dok sam tako snatrio, iz HNK izađu Vrgoč i Buljan. Pokupim sa stola magnetofon i šipku s mikrofonom koju mi je ostavio Matula, pa istrčim na Masarykovu.

Nisu krenuli prema špici, nego put Frankopanske. Ja za njima. I Vrgoč i Buljan u kaputima. Buljan je sitnim korakom malo kasnio za intendantičinim brzim hodom. Nebo sivo, kišica, hladnoća. Zgrade oštećene, oronule, možda i nakošene od potresa. Nigdje žive duše na ulici. Samo tamo pri kraju Frankopanske kroz sumaglicu strugne pokoja ljudska mrlja.

Vrgoč naglo skrene u Varšavsku, pa u onaj prolaz pored škole koji vodi do kazališta Kerempuh. Idu kod Duška Ljuštine, pomislim. Ali ne, samo su kroz prolaz nastavili do Ilice. U Ilici su ubrzo skrenuli prema uspinjači. Požurim za njima.

Totalno sam se pogubio kad sam vidio tko ih čeka ispred uspinjače. Uspravna figura u kišnom mantilu i sa šeširom nataknutim skoro do obrva. Baš kao na naslovnici njegove memoarske knjige “Špijuni i domovina”, Manolić kao da mi se slavodobitno osmjehnuo iz daljine. Ne možeš prevarit starog špijuna.

Ušli su s Manolićem u kabinu uspinjače. Uspinjača uskoro krene. Trčao sam po stepenicama za njima. Kroz prozor sam vidio kako Vrgočica pruža Manoliću nekakav papir, olovku. Moram ih sustići gore na Štrosu, tamo na otvorenom pokušat iz daljine snimit njihov razgovor! Ali stepenice se zavijugaju kod bivše galerije Olivera Mlakara. Bio sam već na izmaku snaga. Mikrofon na štapu mlatarao mi je nad glavom kao nudistov penis na buri.

Kad sam se nekako uspio popeti na Štrosmajerovo šetalište, ugledam Manolića kako izlazi iz kabine uspinjače. Buljan i Vrgoč drugim su se vagonom već spuštali natrag u grad.

S podignutom kragnom na mantilu Manolić mi se zagleda u oči. Shvatim da u ruci držim šipku s mikrofonom za prisluškivanje. Koja sam ja budala! Otkriven sam! Manolić zavuče dlan u unutrašnji džep mantila. On će me ubiti bez puno razmišljanja, onako kako se ubijaju neprijateljski špijuni, hladno kao da na šahovskoj ploči rušiš običnog pijuna koji je već na početku partije odigrao krivi potez. Vjerojatno će mi se uskoro zacrniti pred očima kao onom partizanu kad ga je nadomak Bleiburga konj mog djeda Baje kopitom pogodio u leđa… Manolić iz unutrašnjeg džepa izvadi najobičniju kariranu maramicu, obriše nos na hladnoći. Dok je koračao prema Katarinskom trgu, sitna kišica pretvorila se u snijeg.