Otišao sam u Utrine provjerit kako je moja bivša djevojka Stojka. Dvije sobe u stanu od pokojnog starog iznajmila je studošima, a ona si je od dijela kuhinje napravila sobičak. Tuga me uhvatila kad sam vidio koliko se zapustila, otvorila mi je vrata u flekavoj spavaćici. I dah joj je bio neugodan, očito je i zube zapustila.

Dok sam se vraćao na tramvaj, sudac Mislav Kolakušić na utrinskoj je tržnici skupljao potpise za predsjedničku kandidaturu. Dijelio i kavu iz termosice. Jako mi se pila kava, a nisam imao ni kune u džepu. Stao sam u red. Sporo je išlo, svatko se uz kavu poželio požalit na probleme zbog neučinkovitog hrvatskog pravosuđa. Ženskoj ispred mene zazvoni mobitel. Makne se u stranu razgovarat. Pomaknem se na njeno mjesto.

Kad se vratila nisam je pustio ispred sebe. Nešto je mrmljala nadrkano. Pravio sam se da je ne čujem. Pokuša me odgurnuti. A ja stojim kao ukipljen, ne može mi ništa. Počne me potezat za lakat. Uhvatim je za zglob.

„Ne diraj me! Upomoć! Uhvatio me za ruku!”

Kolakušić pogleda prema nama.

„Suče, ovaj nasilni muškarac stao je na moje mjesto! I sad mi još steže ruku!”

„Nisam! Ona se maknula iz reda!”

„Išla sam se javit sinu!”

„Mogli ste to i u redu napravit. Ili ste se išli javiti ljubavniku pa niste htjeli da vas itko čuje”, pokušam je zastrašit.

„Sad mi zadire i u intimu!”

„Molim vas smirite se…” Kolakušić se uzvrpoljio s termosicom u ruci.

„Hoćete ga maknut ili ne iz reda, suče! Zvat ću policiju! Uhvatio me za ruku!”

„Samo sam micao vašu ruku… Povlačili ste me za lakat…”

Kolakušić nas zamoli da se ispričamo jedno drugome, pomirimo se. Evo, on će nam preko reda natočit kave, valjda smo nervozni od pomanjkanja kofeina, pokušao se našaliti.

„Preko reda! A tako ćete i kad postanete predsjednik! Kad netko počne bučit na ulici, vi ćete mu mimo procedure dati što god hoće samo da miruje. Populizam, ha! A, mi koji poslušno stojimo u redu, mi ćemo izvisit!” pobuni se neki penzić.

Kolakušić je brisao znoj sa ćele.

„Tko buči! Na mene mislite? Da sam histerična, glasna žena!?” obruši se ženska na ćelavog penzića.

„Mene nećete zastrašit, ja nemam što izgubit”, rezignirano će on.

„Ali zato ćete vi mene zastrašit, to želite reći! Tri hetero bijela muškarca na poziciji moći protiv jedne žene! Bravo Hrvatska, bravo suče! Pošto ne reagirate, smatram vas također krivim.”

„Ali…”, zausti Kolakušić.

„I još ste sva trojica obrijali glave da bi dominantnije izgledali. Fali vam još samo Stanković koji ne zna razliku između udvaranja i seksualnog uznemiravanja, pa da budete poker kur…”, u zadnji čas se zaustavila da ne izrekne skarednu, utuživu izjavu.

U meni proradi ponos. Prođem dlanom po obrijanom tjemenu. Dobro da mi je jučer frizerka pronašla uši u kosi pa sam morao izbrijat glavu. Sad napokon dominiram, izazivam kod suprotnog spola strahopoštovanje.

„Da, pa ja jesam na poziciji moći, imam kolumnu, čitani fejsbuk, to je istina”, iskurčim se, htio sam da svi u redu čuju da nisam običan, anonimni građanin.

„Jesi sinek, na poziciji si moći ko i i ja sa svoje dvije tisuće kuna mirovine. Toliko si moćan da se tu zajedno sa mnom blamiraš i svađaš zbog besplatne kave.”

Pored kioska prođu dva policajca. Tu na tržnici vrebali su švercere duhanom. Uzjapurena ženska pogleda prema njima. Userem se. Još će me fakat prijaviti… Ne bih li joj nekako odvukao pažnju s murje, viknem Kolakušiću:

„Vi ste sudac… A ja zločinac!”

On me upitno pogleda. Kad sam vidio da se razjarena ženska isto sa zanimanjem zagledala u mene, nastavim:

„Zločinac sam prema ženama. Tek mi je Mi tu pokret otvorio oči. Koliko sam zločina nad ženskim spolom izvršio… A nema suca da mi sudi.”

„Ma dajte. Pa ova draga gospođa će vam oprostit.”

„Ne mislim samo na ovo sad. Mislim na svoju djevojku koja mi se podala… evo, već verbalni zločin… Nije mi se podala, podarila mi svoju ljubav na prvoj godini faksa, a ja sam je odmah počeo uzimat zdravo za gotovo. Nakon snošaja, išla mi je na živce. Bio sam otresit kad je zahtijevala minimum nježnosti. Stalno sam izbjegavao išta smisleno poduzimat s njom, držao je ni na nebu ni na zemlji i sad je u tridesetoj završila tako kako je… Ko neka prljava rentijerka iz ruskih romana. Ne izlazi iz stana i piše knjigu koju nitko neće čitat, vjerojatno ni objavit. Još jedna autobiografska knjiga u kojoj se nariče za mrtvim roditeljem. Kao da se takvih plačipizdastih knjiga već nismo načitali u hrvatskoj i svjetskoj književnosti.

„Ali ne može vam za to nitko sudit.”

„A trebalo bi. Vi bi, suče Mislave, trebali. Vi bi trebali uzet pravdu u svoje ruke. I kao Prljavi Hari osobno sudit nama muškarcima čiji zločini nad ženama nisu opipljivi. Onda još kad se sjetim svoje cimerice. Iskorištavao sam to što nema gdje stanovati, što ju je zaručnik ostavio… Iskorištavao sam kad bi se napila iz očaja, jednom se na Valentinovo čak takva pijana poljubila sa mnom iako znam da sam joj se gadio. Pa onda ona pretila djevojka koju sam ljetos mehanički obljubio u Toj toj zahodskoj kabini i nikad joj se poslije nisam javio.”

Ženska me ponovo uhvati za lakat, ali ovaj put puno nježnije.

„Ajde, ti si se bar osvijestio nekako. A onaj moj bivši muž nikad neće shvatit ovo o čemu si govorio, koliko takve stvari zapravo bole ženu. Kad je počnu uzimat zdravo za gotovo.”

Kolakušić nam donese kavu, natoči u plastične čaše.

„Nadam se da ipak nećete zamjerit”, osmjehne se onom osornom penziću. „Neću. Naravno da neću. Da sam bar ja bio nježniji prema svojoj pokojnoj Marici”, šmrcao je, vadeći iz novčanika supruginu crno-bijelu fotku.