‘Joj da, oni ružni Zagorci kaj si ih opisala ko pajceke.ČITALA SAM DA SU TI ZAMJERALI, srali da je to kao neki govor mržnje. Ja bih u predstavi glumcima šta će glumit Zagorce stavila maske svinjskih glava, ko kaj je Frljić u svojoj predstavi stavljal glumcima svinje na face. Treba provocirat malograđansku žabokrečinu’

S cimericom sam došao u onaj pozadinski kafić Gavele, u koji smiju jedino glumci, scenski radnici, režiseri. Odlučeno je da će se predstava “Hotel Zagorje”, u kojoj moja cimerica ima igranu i plesnu ulogu, naći dogodine na repertoaru, ali već sad navodno počinju probe. Cimerica se trebala naći s autoricom romana “Hotel Zagorje” Ivanom Bodrožić koja je već sjedila za šankom, rasprostrla pred sobom isprintane papire, nacrt za dramu po romanu. U kutu šanka đonjao je glumac Ranko Zidarić Zik, ispijao gemišt iz čaše veličine pehara koju je šanker očito čuvao samo za njega. Pomislio sam kako bi bilo lijepo da taj debeli šanker sitnih uskih očiju i crvenih obraza i za mene čuva takvu posebnu čašu. Ali nisam se usudio zatražit ni gemišt u najobičnijoj. Bojao sam se da će šanker zatražiti moju iskaznicu, materijalni dokaz da sam uključen u bilo kakav projekt u Gaveli. A moja sebična cimerica samo je sebi naručila gemišt, nije me skoro uopće fermala.

“Razmišljam da se zapravo čitava drama odigrava u tom zagorskom hotelu. A sve prijašnje događaje iz romana prikazat ću kroz dijalog djevojčice s onim malim Zagorcima šta se zaljubljuju u nju”, Ivana je složila papire.

“Joj da, oni ružni Zagorci kaj si ih opisala ko pajceke. Čitala sam da su ti zamjerali zbog tih opisa, srali da je to kao neki govor mržnje. Ja bih u predstavi baš išla do kraja i glumcima šta će glumit Zagorce stavila svima maske svinjskih glava, ko kaj je Frljić u svojoj predstavi stavljal glumcima svinje na face. Treba baš tako provocirat ovu malograđansku žabokrečinu”, nabrijavala se moja cimerica.

“Šta bi tek da su pročitali neki Bernhardov roman. On je Austrijance uspoređivao sa svim mogućim najodvratnijim životinjama”, coknula je Ivana.

“Daj nam još dva gemišta”, svisoka će moja cimerica šankeru.

“Buš s ledom ili bez? Sigurno bez jer krmače baš ne voliju leda.”

MOJA SE CIMERICA STILTALA.

“Jeste vi to upravo glumici u mojoj predstavi rekli da je krmača?” prostrijelila ga je Ivana pogledom.

“Je pa da. Ak gospodična veliju da svima kaj buju u predstavi glumili Zagorce treba nabit svinjske glave, bormeč ona za mene ni nikaj drugo nek krmača.”

“Ali to je ona mislila za predstavu! A vi nju vrijeđate… uživo!”

“Je, pa koja je razlika? Osim kaj bu predstavu i uvrede u njoj videlo puno više ljudi.”

Uspio je zbunit Ivanu i moju cimericu.

“Ja razumijem gospodina konobara. On hoće reći da dramsko djelo ne smije služiti kao sredstvo za vrijeđanje određene skupine ljudi”, ulizički ću.

I UPALILO JE jer je šanker i meni natočio gemišt.

“Je, to sam mislil, a tak su mislili i pokojni Gavela i Krleža. Da dramsko delo ne smije zgledat kak pamflet. Jer ak oćete pisat pamflete, pišite ih vu novinama.”

“Jer ako Zagorce u predstavi uvuku u svinjske glave, onda je i Gavela šaptom pala… I tu će se kazališna pozornica pretvorit u političku govornicu. Pokojni Tenžera se sigurno okreće u grobu da se sve dimi. On se grozio unošenja aktualne politike u teatar”, nadosolio sam, eksajući gemišt i sve u nadi da će mi dobri šanker natočit još jedan, jer mi je baš pasao.

“Ti i šanker toliko se razumijete u kazalište da bi vas trebalo uzet u predstavu. Za vaše glave ne bi ni trebalo izrađivat svinjske maske”, promrmljala je Ivana.

“Ne politici u teatru! Frljićevski teatar no pasaran!”, Zidarić će navijačkim glasom. I onda je šankeru da znak da mi natoči još jedan gem.

Ivana Bodrožić i moja cimerica počele su se došaptavat, pravit prezirne grimase, kao kad curama u disku neki tip dobaci neumjesnu dosjetku.

“Ovo je ko u tvom romanu. Vas su vukovarske izbjeglice Zagorci i Zagrepčani dočekali ljubazno samo zato što su morali. Al su mislili da im za to njihovo dobročinstvo morate ljubit noge, a ako im slučajno kažete nešto što njima ne odgovara, odmah krenu podmetat klipove pod noge. Evo, i u Gaveli se to ponavlja već na prvom koraku. Ko zna kakva će nam sve sranja radit samo da nam sjebu predstavu”, čuo sam cimericu kako ulizički šapće Ivani.

Zatražile su račun. Kad im je šanker opalio ceh, cimerica se zgranula.

“Kako 100 kuna? Pa šta nemaju ovdje popust oni koji tu rade?”

“Samo oni koji su stalno zaposleni u Gaveli”, odsjekao je šanker.

“Na kraju ću više potrošit ovdje nego ću zaradit od predstave”, tutnula je Ivana šankeru novčanicu od 100 kuna.

“Evo, s jednim gemištom i kuća časti. Da ne bismo ispali negostoljubivi i škrti ko Zagorci u vašem romanu”, stavio je šanker dvije nove čaše na šank.

“Hvala, ali od vas ni aspirin. Slobodno to izlijte u napoj”, odbrusila mu je Ivana.

DOK SU IZLAZILE IZ BIRCA, ŠANKER I ZIDARIĆ su za njima glasno zaroktali. Ja sam brže bolje eksirao oba gemišta. Stvarno mi se posrećilo. A onda je Zidarić pogledao na sat, udario se u čelo – u podne je trebao bit u banci, a sad je pet do podne. Gurnuo je prema meni svoj pehar, u kojem se ljuljala nepopijena većina gemišta. A ja sam ga zgrabio kao Kolinda pehar na Svjetskom nogometnom prvenstvu. Zidarić je u “Našoj maloj klinici” glumio glavnog doktora, sigurno nema nikakve zarazne bolesti, pomislio sam eksajući gem iz njegove čaše. Ali zadnji gutljaj podigao mi je želudac, ništa taj dan nisam doručkovao, sva kiselina mi se skupila u grlu. Požurio sam do zahoda i obilno se izrigao u školjku.

“Svinjo jedna!” začuo sam iza sebe glumicu Natašu Janjić.

Podigao sam glavu, obrisao čelo obliveno hladnim znojem. Tek sad sam skužio da sam u žurbi ušao u ženski vece.