Prekrasan apartman u staroj jezgri Splita. Apartman s pogledom na more. Apartman u neposrednoj blizini hotela na rivi u kojem je jednom odsjeo Sigmund Frojd. Puna tri dana uživao sam u tom apartmanu s tri klima uređaja. A onda je trebalo platit boravak u tom apartmanu. Umjesto novčanika, iz torbe sam izvukao najlonsku vrećicu u koju je bio umotan crknuti štakor. Noć prije našao sam ga u blizini splitske tržnice.

Ušao sam u fino uređenu kupaonu, štakora položio uz zahodsku školjku, zalio ga čašom vode iz umivaonika. A onda iz sveg grla vrisnuo kao da me kolju. Brzo je dojurila vlasnica apartmana, povisoka, zgodna Splićanka od kojih četrdesetak godina.

“Šta je bilo?” uplašeno me upitala.

Umjesto ikakvog odgovora poveo sam je do kupaone. Sad je pak ona kriknula, još glasnije, prodornije nego ja maloprije.

“Nikad mi se ovo još nije dogodilo, a proputovao sam pola svijeta. Nalazio sam po sobama bube, žohare, ali nikad štakora…” ljutito ću.

“Tako mi je neugodno… Ne mogu vjerovat…” zgodna vlasnica apartmana brisala je lice mirišljavom vlažnom maramicom.

“Iskreno, i meni bi bilo. Tolike ogromne novce uzimate za najam i onda u apartmanu imate štakore. Kao u najgorem, najjeftinijem pariškom bordelu. Ma ni u tim bordelima nema štakora, bio sam u Parizu koji vrvi štakorima, ali nigdje se nije dogodilo da bi štakora našao u kupaoni, čak ni u tim oronulim bordelima na Klišiju…”

“Molin vas, prestanite… Užasno me sram. Otkud štakor… Pa u šestom misecu dala sam čitav apartman deratizirat”, crvenilo srama na licu vlasnice učinilo ju je još privlačnijom.

“Očito je ispuzao iz zahodske školjke polumrtav i crknuo. Dođite vidjet, sav je mokar. Dakle, nema sumnje da je ispuzao iz zahodske školjke”, uzeo sam vlasnicu za ruke, povukao je natrag u kupaonu.

“Nemojte, pozlit će mi…” nemoćno će ona.

“Zamislite kako je tek meni pozlilo. Ja sam tri dana sjedio na ovoj zahodskoj školjki. Nisam ni slutio kakva mi se prijetnja skriva u njezinoj dubini. Mogao me taj štakor ugristi za, da prostite, guzicu, baš kao što je mog bratića dok je sjedio na poljskom zahodu u Đakovu. Skoro je umro od otrovanja…”

“Zahodsku školjku prominili smo u zimi…” pokušala se opravdat vlasnica.

“Šta vam vrijedi mijenjat zahodsku školjku kad su vodovodne cijevi u ovoj staroj jezgri totalno rasturene. Gomila turista vam nagrne ljeti. Svi oni obavljaju nuždu, a vaše cijevi nemaju kapaciteta za toliko, da opet prostite na izrazu, govana. Nitko se ovdje u Splitu ne brine za infrastrukturu. Ljeti samo izvana ušminkate apartmane i mislite da je to sve što trebate. A to vam je kao da uredite i namirišite kurvu koja ima sifilis, a vi je mirne duše predate mušteriji.”

“Užas!”

“Da, užas, teški užas. A zamislite kako bi se užasnula čitava Hrvatska da fotku ovog crknutog štakora u vašem apartmanu stavim na fejsbuk. Fotka bi se proširila po čitavoj Europi…”

“Nemojte, molim vas! Uništili bi mi život! Muž i ja živimo samo od iznajmljivanja…”

“To je vaš problem, polakomili ste se za lagodnim životom. Radit samo ljeti, a ostatak godine sve četiri u zrak.”

“Od tih šoldi šta zaradimo liti, kćer nam studira u Zagrebu…”

“Ma, srce mi se topi. Sinovima i kćerima kupujete stanove po Zagrebu od te ogromne love koju uzimate za apartmane. Zbog vas koji nabijate tolike cijene, većina Hrvata više ne može na more. I sad da vas još žalim…”

“Vi ne morate ni centa platit. Samo, molin vas ka Boga, ne stavljajte ništa na društvene mreže.”

“Naravno da ne mislim ništa platit za apartman u kojem mi štakor izlazi iz zahodske školjke. Ali za šutnju o tome tražim nešto više”, odmjerio sam njezino zanosno dalmoško tijelo.

Sva je bila unezvjerena.

“Slušajte, muž i ja smo van kućni prijatelji s Pažaninom. Mogu sredit da večerate nešto nezaboravno tu u njegovom restoranu, blizu je…”

“Ha, dobro. Bolje i to nego ništa”, mrzovoljno ću.

Ona odmah izvukla mobitel, nazvala Pažanina. Slušao sam kako mu drhtavim glasom u tančine prepričava što joj se dogodilo, kako ga moli za uslugu. Nakon što je završila razgovor, obratila mi se ozarenog lica:

“Reka je Pažanin da će van on osobno sad doći pripremiti jelo tu u apartman. Kuhat će samo za vas. Ma, on je duša od čovika!”

Jedva je prošlo desetak minuta, a Pažanin je već bio u apartmanu. Bez riječi je uletio u kupaonu, promotrio crknutog štakora kao neki inspektor leš u dalmoškim trilerima Jurice Pavičića.

“Ova pantagana je crknuta više od 24 sata! Znači, Mare, ovaj ti je laga da ga je sad naša crknutog! To su počeli radit prokleti klošari! Podmeću žohare, škorpije u apartmane, samo da ne moraju platit! Ovaj tvoj je najgori slučaj dosad! Štakora ti je podmetnija, bidna moja Mare!” Pažanin je zagrlio svoju uplašenu prijateljicu.

Ona se rasplakala. Grcala je:

“Životinje, zviri! Ništa im nije sveto! Još bi razumila da nam to rade stranci! Al ovaj je Hrvat, iz Zagreba. Ti iz Zagreba stalno vriđaju, ponižavaju nas Dalmatince, ljubomorni su…”

“Nećete me dobit na tu olinjalu foru mržnje Zagreba i Splita”, pokušao sam zvučat hladnokrvno.

Pažanin me uhvatio za ovratnik majice pune mrlja od znoja.

“Slušaj, klošaru, ako se ne izgubiš u minuti odavdi, ispeći ću ti tog štakora na gradele i morat ćeš ga izist od glave do repa, ka brancin!” gledao me u oči pogledom razdraženog lava.

Nije mi trebao dvaput govoriti. Potrpao sam svoje prljave gaće, majice u torbu. Napustio sam apartman brže nego stan ono kad je Zagreb prije par godina pogodio potres. Nisam kušao Pažaninove specijalitete, ali barem sam tri dana imao besplatan smještaj u najužem centru Splita.