Osvojit pršut što visi stupu, to mi se uvijek činio kao neki nedostižan dalmatinski san. Ove godine odlučio sam se okušat u penjanju na Fešti vina na Jelsi. U butigi Dalmacijalend kupio sam Lavandermenov kostim izrađen od istog materijala kao kondomi. Takav ljigavo ljepljiv lakše ću se penjat po stupu, rezonirao sam.

Među okupljenima u publici na rivi bili su glumac Damir Markovina i njegov brat, osnivač Nove ljevice, Dragan Markovina. Bila je s njima i glumica Jelena Veljača. Nina Badrić je pak sve pratila iz džez kafića Prošperin na rivi, ona je, čuo sam, tu na Jelsi imala i stan odmah pored crkve.

S braćom Markovina i Veljačom bio je i neki jebeno zgodan tip u trapericama. Gore nije imao ništa. Mišićav taman koliko treba.

Borba za pršut otpočne. Bio sam drugi na redu za penjanje. Uhvatim se snažno za uže. I to je bilo sve. Nisam imao snage u rukama i za centimetar se popet, naprezao sam se, ali ništa.

Glumac Markovina me podržavao, ajde Lavandermenu, poleti! On je u filmu tu na Jelsi utjelovio Lavandermena. Ponjelo me to što sam njemu i njegovoj ekipi kul, napokon neko društvo ću imat. Još sam se malo pokušavao uspet na uže, ali onda sam odustao.

“Lavandermen iz Đakova nije poletija!” uzviknuo je postariji komentator.

Onda se penjao neki domaći tip, Andro Gamulin. Uzverao se do pršuta samo na rukama, prokleto gipko kao Tarzan. Nije mi bilo jasno kako ljudsko biće može imat tolko snage u rukama. 13 sekundi i 12 stotinki, štopali su mu.

Nakon njega pentrala su se neka dva Belgijanca. Onda opet dva domaća klinca. A onda onaj zgodni tip šta je stajao s Jelenom Veljačom i braćom Markovina.

“Miloš Radulović iz Srbije”, predstavi ga komentator.

Nitko nije zapljeskao. Dolje u vodi nisu mu htjeli držat uže da mu bude mirnije dok se penje, kao što su ostalima.

I on se uzverao jebeno brzo, gipko. Stajao sam pored braće Markovina i očarano gledao. Već sam vidio kako navečer Jelena Veljača, Markovine, Miloš i ja režemo pršut, pijemo vino i pričamo o filmovima na Sarajevo film festivalu. Čak mi se oteo uzvik oduševljenja:

“Penji se, bre, obori rekord!”

Onaj domaći, Andro već je sedmu godinu zaredom držao rekord u penjanju. Činilo se da će Miloš narušit tradiciju. Damir Markovina rekao mi je da je Miloš kaskader, imao je gaže čak u Holivudu, Šerbedžija ga preporučio. Nina Badrić s terase Prošperina veselo dovikne Milošu nešto u stilu – pljunuti si Bred Pit u ovom novom Tarantinovu filmu, u kojem Bred glumi zgodnog, jebeno kul kaskadera.

Čekalo se nešto duže nego za nas ostale penjače da kažu koliko je mu je trebalo do gore. 14 sekundi, objavili su. Ne bih li dodatno stekao naklonost braće Markovina, krenem glasno prosvjedovat: okrali Miloša samo da pobijedi njihov domaći!

“Lako je tako osam puta zaredom bit prvi! Nedate da pršut ode u srpske ruke!” zapjenio sam se.

Ženetina koja me već prije neki dan napala na plaži zbog teksta u Nacionalu, sad se opet izderala:

“To je ona novinarska pantagana ća je pisala protiv naših crkvenih zvona. Sad nam pak oće podmetnit da mrzimo Srbe! Da im krivo mirimo vrime! Udba ga je naučila manipulaciji ka onu beštiju Smoju!”

“Vi manipulirate…”, promucam.

“Dokle ćete puštat da nas tu gadi tu po otoku!” obrati se visokim, mišićavim Dalmošima oko sebe.

Neki ispijeni starac u mornarskoj majici procijedi kroz bezube desni:

“I sad ako ga momci istuku, novinari će pisat da je batine popia jer je branija Srbe. A ne znaju kontekst…. Da nas je sve tu gadija, ponižava…. od fratra do ribara.”

Mišićavi Dalmoši krenu me okruživat. Znao sam da mi ni Lavandermenove super moći neće pomoć. Osim ako se ne zaletim i preletim preko njih. Ali prije će se treći put obnovit Jugoslavija nego meni to poći za rukom.

Odlučio sam se za skroz obrnutu taktiku. Onakav u kostimu otočkog superheroja, kleknuo sam na koljena. Preklinjao sam da od pošteno osvojenog pršuta, pobjednik Andro Gamulin nareže fetu-dvije za mene i mog srpskog prijatelja. Veljača i braća Markovina odbrusili su da ih se okanim, pokupili su se uvrijeđeno, odveli i Miloša.

“Dobit ćeš pršuta ako obećaš da ćeš pisat da smo mi Dalmatinci najtolerantniji ljudi, da volimo i poštujemo Srbe”, jedan od Dalmoša nareže fetu pršuta, pruži mi je pod nos. Udisao sam halapljivo taj miris južnih bogova.

‘’Hoću, napisat ću! I da ste najgostoljubljivija regija, da volite nas kontinentalce lijepo pogostit, bez da naplatite!’’

Bacio mi je fetu u zrak. Uhvatim je sjekutićima. Uh, žvakao sam sav sok iz pršuta, molio i malo kruha da mi duže potraje.

Dalmoš nareže kruh, stavi na njega novu fetu pršuta

‘’Dobit ćeš ovi sendvić ako se zakuneš da ćeš napisat i da smo mi Dalmatinci uvik prvi kad triba nešto humanitarno se organizirat…’’

‘’Oću, napisat ću. Jer to i mislim. Vi se jedini držite skupa i imate tu tradiciju koje se ne odričete. I napokon treba netko napisat da su sva dalmatinska mjesta ove sezone bila puna do čepa. I razbit mit koji šire ljubomorni, kontinentalni mediji da je ova sezona podbacila.

Pružio mi je sendvič. Odletio sam baš poput Lavandermena u obližnji park i tamo jeo.

“Vidi ga, kako ždere! Moramo mi počet kupovat novinare ka šta ih u Zagrebu kupuju… Možeš ih dobit danas za fetu pršuta. Mi Dalmatinci sad imamo, možemo, sezona je lipo odrađena. Sve možemo kupit u Hrvatskoj”, začuo sam onu ženetinu što je huškala otočane na mene. Ona i još neka baba gledale su me kako guštam u pršutu ka galeb. Koji je u kanti za smeće pronašao skoro čitavi hamburger odbačen od nekog rasipnog švedskog turista nenaviklog jesti hamburger samo s ajvarom i lukom.