Malac s petog kata me opet jučer zajebavao s prozora. Današnji klinci nisu pametni kako govore njihovi roditelji, to su sotone. Večeras je došao uplašen, pozvonio mi na vrata i pitao hoću li ga pričuvati dok mu ne dođe mama. Likovao sam jer se konačno slomio preda mnom, a i nadao sam se da ću mu vidjet staru, zgodnu nedavno rastavljenu brinetu. Dok je jeo nešto ukusno, pitao me igram li igrice.

„Ne baš, nemam vremena, rekao sam. Pišem novu knjigu koja će govoriti o…

„Ma da, ok, kužim”, sasiječe me mali. Imaš ti VR i koji ti je nik nejm?

‘’Nemam, nemam sad tu u Zagrebu, ali u Đakovu imam”, u meni se naglo probudio klinac koji besramno laže.

„Ja ti imam curu. U njen avatar sam se zaljubio odmah. Zove se Ivy, ima plavu kosu, pjegice i iz Irske je. Jako se bojim da ne kupi novi VR, ovaj baci i onda me ostavi”, zvučao je totalno zabrinuto.

„Hoćeš ti malo igrat?” upita mali.

Valjda se nadao da ću tako ostati duže kod njega.

„Pa dobro daj, imaš kakvog oružja, zombija, šta ja znam. Daj mi nešto zanimljivo, nemoj mi te tvoje dječje gluposti.’’

„Oš zombije?”

„E da, to. Može. Tako se i osjećam… Sve bliže četrdesetoj, bez ljubavi i vlastite djece.”

Stavio mi je naočale i džojstike u ruke, odmaknuo se. Iste sekunde su na mene jurili bezglavi mrtvaci, jedan me počeo grliti. Vrisnuo sam i bacio naočale.

„ U kurac, šta je ovo!? Zašto mi nisi rekao da su odmah tu čim stavim naočale?”

„Pa reko si da mama i ti igrate…”

„Ok, ok,”, pokušao sam smirenim glasom pokazati da sam kul. Pitao sam kako mu je bit u vezi s tom malom Ajvi. Rekao je da zna sve o njoj, osim adrese i broja telefona jer ipak ona ima 10 pa joj mama ne daje da govori te informacije. Ne smije ni on.

„I ja želim imat curu tako!” pomamio sam se.

„Pa odi u taj svijet. Ne smiješ reći broj moba, to je opasno. Mama bi te ubila.”

„Nisam ja klinac!” otresao sam se na malca.

„Ma da, kako god, evo ti naočale i napravi si svog avatara.

Nakon teškog napora, stvorio sam svoju sliku i priliku, nik nejm i sve šta ide uz to.

„Šta sad?” pitao sam.

„Ništa, uđi u igricu i stvori prijateljstva. Moraš biti kul i nemoj nikada protiv svojih. To je neki kodeks, kužiš?’’

„Da, naravno, pa nisam baš tako glup.”

„Nisi”, kaže to minijaturno stvorenje.

Skužio me da pojma nemam i da sam mu upravo dao kredita da me do kraja života muči. Ali iste sekunde mi se pred očima stvorio čitav novi svemir. Nisam više razmišljao ni o čemu nego kako se dočepat jedne ženske pod nikom Brnbi. Glas joj je bio božansko seksi. Odmah sam se napalio. A još kad sam vidio kako suvereno vlada igricom, potpuno sam zanijemio. Skužio sam o čemu mali priča. Zaljubit se u virtualnom svijetu bilo je puno lakše nego u pravom. Pomislio sam kako su ti klinci sretnici i sjetio se svih svojih jalovih, ljubavnih pokušaja. Ako može ovaj mali mogu i ja imat djevojku u virtualnom svijetu.

Opet se pojavila. Moj digitalni svemir, moje sve u njemu. Moja Brnbi.

Došla je do mene, primila me za ruku i sakrila iza zida da me ne pogodi neka kašikara. Takav pogled više nikada neću vidjeti.

„Kako se zoveš?” pitao sam je.

Rekla je da se to kosi s pravilima igre i nastavila:

„Lepi, nisam te vidala ranije ovde. Pa gde si?”

„Ma evo, baš čuvam nekog klinca pa mi je dao da malo uđem tu.’’

„Mnogo si mi gotivan, dečače.”

Primila me za obraz kao nekog klinca. Nisam mario. Iskoristio sam priliku i krenuo s uletom koji bi mi možda prošao u Đakovu 1998., ali ovdje ne. Kad bolje razmislim nije ni tada.

„Mala, često dolaziš ovdje?”

„Dečko, ne smaraj. Igraj, ovi šta dolaze su mnogo zajebani likovi.”

Vjerojatno se ovako osjećao moj stari 91. kad su ga napadali Srbi u borbi prsa o prsa. Osjetio sam sve na svojoj koži. Svaki metak, a bilo ih je. Dok mi je Brnbi povijala ranu na ruci, poljubio sam joj putene usne. Podsjetilo me sve ovo na ‘’Engleskog pacijenta’’, a i osjećao sam se zgodnim kao Ralf Fajns.

Imao sam curu već pet sati, skoro više nego ikad u pravom životu. Onda se stvorila odurna verzija još odurnijeg avatara i prišao mojoj trebi. Brnbi ni da trepne nego se zagrli s likušom. Zatrčao sam se prema njoj i pokušao je vratit, makar broj telefona da mi da. Pogledala je frendicu ili ortakinju i prasnula u smijeh.

„Dečko, a da ti nisi nešto krivo razumeo?” upitala me ta kalaštura. Držala je moju Brnbi za ruku pokušavajući joj vrlo senzualno odmaknuti pramen kose s lica. Njene bujne grudi ovlaš je takla dok joj je kosu skupljala u rep. Toliko nježnosti je bilo u tom malom pokretu. Pokušao sam je i ja dodirnuti. Kažiprst mi je klizio po gumbiću džojstika kao po klitorisu.

„Pusti je, moja je!” viknuo sam očajan od ljubomore.

„Tvoja je mileni, je li? Možeš ti da joj radiš ovo?” rukom joj je nakosila glavu i poljubila je nježno, a opet strastveno, valjda to samo žena može. Čak sam onako jadan uživao u tom trenutku. A onda sam se sjetio da sam Hrvat, da je ona moja i da koji kurac gledam kako neka polujadna ženska hvata moju djevojku.

„Daj, šuti, kozo! Tebe nisam ništa pitao!” izletjelo je iz mene.

Na to me pak moja Brnbi bacila na pod, iscipelarila me kao skinsi gejeve na jednom beogradskom gej prajdu.

„Bedniče, više nikada moju devojku nećeš nazvat kozom!” kao eho mi je odjeknuo njezin glas… Koji mi je sve ovo vrijeme odnekud bio poznat. Pa to je Ana Brnabić, napokon mi je sijevnulo. Srpska premijerka krati vrijeme u uredu i lišava se frustracija tako da u virtualnom svijetu lema do koske mlade i nevine Hrvate.

Bio sam toliko jadan da nisam mogao ni reagirati. A šta i da kažem? Jasno mi je dala do znanja pravila igre. Skinuo sam naočale, malcu je došla mama. Nema tog svijeta gdje ću ja imat sreće sa ženama.