S Jelenom Veljačom našli smo se na terasi kafića odmah pored Krvavog mosta. Bogatunčić Kiki kod kojeg od jeseni stanujem u elitnom kvartu na Vrhovcu dogovorio se s Jelenom da nam pogleda sinopsis scenarija o zlatnoj mladeži koji smo u zadnji čas odlučili prijaviti na natječaj HAVC-a. Sinopsis i nekoliko stranica raspisanog scenarija. Jelena je itekako imala iskustva u tom poslu, napisala je hrpu scenarija za sapunice, čak i za onu povijesnu, Ponos Ratkajevih. Odmah sam joj polaskao da ona jedina ima pravo nositi titulu suvremene Marije Jurić Zagorke.

“I to što je Zagorka pisala bile su zapravo sapunice, ljudi su svaki tjedan na kiosku željno čekali nove i nove nastavke njezinih romana, bila je majstorica zapleta’’, pokazao sam na kip Marije Jurić Zagorke koji je od nas bio udaljen jedva par metara.

A nakon mene, Jeleni se krenuo ulizivat i Kiki. Rekao je da će još večeras baciti u kanalizaciju sve ploče Ramba Amadeusa. Osamdesetih i devedesetih pobožno su ih kupovali njegovi progresivni starci.

“Lik mi se ogavno zgadio. Sve ono što je glumio kroz svoj alter ego, ono da je Balkan boj i ostalo, zapravo nije glumio. On to i je zapravo. Običan balkanski šupak. A ekipa je mislila da se on to samo zajebava. Napokon je u starosti pokazao svoje pravo lice… Kao zadnja balkanska seljačina išao je štipat onu producenticu za dupe. Sva sreća da je cura skupila hrabrosti i izašla s tim u javnost.”

“Da, tako i za mene ženske misle da nisam toliki seljak i sirovina kakav se predstavljam u svojim kolumnama.”, dometnuo sam.

“A, zapravo jesi, jel tako?” Jelena Veljača pogledala me skoro istim onim pogledom kakvim je strijeljala Acu Stankovića kad mu je spočitavala da je bijeli hetero muškarac na poziciju moći koji joj s te pozicije postavlja glupava, mizogina pitanja o silovanjima holivudskih glumica, u stilu zašto ta silovanja nisu ranije prijavile, nego su godinama čekale.

“Pa šta ako i jesam? Ovo je i dalje Balkan. Ovdje ženske vole da je muškarac malo više old skul, da dominira, da je vođa. Zato se u Hrvatskoj toliko i prodaju knjige Džordana Pitersona. Žene su kod njega popušile baš to da muškarci ponovo trebaju preuzeti vodstvo…”

“I lupit odmah po guzi one koje ne žele prepustit to vodstvo muškarcima. Kao Rambo kad je osjetio da je ona producentica preuzela vodstvo nad sadržajem emisije”, Jelena će naizgled mirnim glasom.

Tim smirenim glasom postigla je da se opustim, kao žaba u zagrljaju crne mambe. Prostodušno sam izvalio:

“Ne znam to za šlatanje… Zapravo, znam. Većina Hrvatica, kao ni Srpkinja kad ih muškarac malo dodirne po guzi, pokaže im na taj način da su mu privlačne…”

“Jesi ti normalan, kakve to gluposti lupetaš!?” prestravio se Kiki.

Taj bogatunčić već mi je lagano išao na živce svojim dociranjem. Pa sam ga odlučio izazvat, olakšat ga malo za lovu koje je ionako imao previše.

“Evo, ajmo se kladit. Ja ću tu nasred Tkalče zašlatat bilo koju žensku. U dvadeset eura kladim se da mi ona to neće zamjerit, ništa mi neće napravit”, euforično sam se mašio za novčanik u kojem nije bilo više od pet eura.

Kiki je, pakosnim pogledom, na stol pljusnuo novčanicu od 20 eura.

“Evo, ja se hoću kladit. Napravi to. Nadam se da će te prva koju zašlataš prijavit policiji i da ćeš završit u zatvoru. Tako ću te napokon skinut s vrata. Živiš besplatno kod mene skoro već sedam mjeseci, sramotiš me…”

E, sad ćeš vidjet namirisani kurčiću, tatin sinčiću, izgovorio sam u sebi i podigao se od stola. Napravio sam tih par koraka do kipa Marije Jurić Zagorke. Dlanom sam Mariji nekoliko puta prošao po blago isturenoj, kao kamen tvrdoj stražnjici. Pomislio sam kako nije ni čudno da je svoj autobiografski roman nazvala Kamen na cesti. Na kraju sam je čak lagano i pljesnuo po stražnjici. Ni riječi nije izustila. Da, šutljiva i stamena kao kamen na cesti.

Kad sam se vratio za stol, Jelena Veljača stavila je salvetu na usta, kao da joj se dignuo želudac.

“Kako mi se gadiš… Kakvu bijednu, balkansku, seljačku foru si izveo… Znala sam da će onaj Veličan na veliko potaknut hrpu kretena da šlataju Zagorkin spomenik”, aludirala je na ono kad je putopisac Boris Veličan u udarnoj emisiji na HTV-u dirao sise tom kipu Zagorke.

Ajme, pomislio sam, da je Zagorka to znala… Da će u 21. stoljeću njezin kip šlatati i drpati po sisama i da će se to još prikazivat na državnoj televiziji! Jadna, odmah bi na početku odustala od sizifovske borbe za ženska prava.

“Ne želim to čitat”, Jelena je odgurnula od sebe fascikl s našim sinopsisom za HAVC.

“Potpuno te razumijem. Sad je i meni jasno… Ženski likovi koje mi je predložio za scenarij totalno su stereotipni. Mlade bogatašice koje se samo drogiraju i nemaju ništa u glavi. Odričem se ovog scenarija. Sva sreća da ga nisam slao na HAVC, ajme kako bih se osramotio”, Kiki je uzeo fascikl i bacio ga kroz uski, rešetkasti otvor od kanalizacije. Dakle, moj scenarij završio je kao što će uskoro i Rambove ploče. Da, popušio sam baš kao i Antonije Pušić, alias Rambo Amadeus. Tješio sam se da je i pravi Amadeus, odnosno Mozart u Formanovu filmu, bio prikazan kao neka poluživotinja, majmun koji loče i šlata sve žive ženske na dvoru. Eto, to smo svi mi veliki umjetnici. U svojoj umjetnosti uzvišeni, duhoviti, oslobađajući, a u stvarnom životu otužno prizemni, šibani niskim strastima, krivim procjenama, paranojama. Kao što pjeva Thompson: takvi smo mi rođeni, uzmi ili ostavi.