Bogatunčić Kiki kod kojeg stanujem na Vrhovcu počeo mi je lagano prigovarat što uopće ne radimo na njegovu scenariju o zlatnoj mladeži. Pa sam brže bolje nadrkao dvije stranice kao nekakvih dijaloga. Navečer, dok smo opet povlačili kokain i otvarali butelje, dao je to pročitat nekoj ženskoj koja se prvi put pojavila kod Kikija na kokainskim seansama. Mrštila se dok je čitala. Onda je izrekla sud:

“Prilično banalno. Fali mi poetskih elemenata.”

Sluđen višemjesečnim šmrkanjem, cuganjem, grunuo sam:

“Daj ne seri, glupačo. Jebali te poetski elementi.”

Na to je pak ona pukla. Naglo je ustala, proderala se:

“Ti ćeš, kretenu, meni to govorit! Jel ti znaš ko sam ja!”

Nisam stigao odgovorit da ne znam, a već mi je zalijepila šamar. Prvi, drugi pa treći. Kiki i ekipa jedva su je smirili. Kiki me kasnije odveo na stranu.

“Gle, stari, počeo si se previše bahato ponašat. Izvrijeđao si mi prijateljicu, kćer ambasadora… Koji su bili kućni prijatelji s mojim starcima. Ovo više ovako neće ići. Živiš tu već dva mjeseca isključivo na moj račun, piješ moje butelje, šmrčeš moj kokain i onda se još ponašaš ovako.”

“Sori, stari. Neće se više ponovit. Znam da živim na tvoj račun, ali pišem ti scenarij.”

“Scenarij? Ta jedna stranica koju si danas preko volje nakucao zbilja je teško sranje. Ali nisam ti to htio odmah reći, htio sam da to čuješ od drugih. I onda si na lošu kritiku onako divljački reagirao.”

“Ako ti nije dobro, sutra ću počet pisat ispočetka, unijet ću i te poetske elemente ako treba”, lagano mi je zadrhtao glas.

“Ne trebaš. Nema smisla. Tebi se to uopće ne da radit. Ti jedino što pišeš to su tvoje kolumne. Javit ću se Kristijanu Novaku. Volim kako on piše i on je puno ozbiljniji, odgovorniji čovjek od tebe. Meni treba neko takav. Ti i ja samo pijemo i šmrčemo. Jedan drugog povlačimo na dno.”

Prokleto šmrkanje, prokleti kokain, pomislio sam u panici. Skoro svi u ovom prokletom Zagrebu počeli su nešto šmrkat. Droge kao u Kolumbiji. Šmrkat je skoro svima postalo pod normalno. Nije ni čudo da su ljudi u teškom kurcu, da država propada. Evo, i ja sam si sjebao život. Imao sam jebeno dobar smještaj u elitnom dijelu grada, a Kiki mi je upravo suptilno dao do znanja da bi mi najpametnije bilo pokupiti prnje.

Nisam se htio vratit u dnevni boravak, ponovo vidjet onu žensku šta brije na liriku i šamare. Izašao sam pred zgradu, zapalio cigaretu. Na kolniku pored zgrade u kojoj živi premijer Plenković parkirao se auto meni nepoznate marke. Ali iz njega je zato izašlo meni poznato lice. Premijerov glasnogovornik Marko Milić. Odbacio sam cigaretu, zakoračio prema njemu. Iz bijele, najlonske vrećice koju je držao u ruci širio se miris luka i ćevapa.

“O, gospodine Marko… Napokon na ovom Vrhovcu neki normalan miris hrane. Ovdje svi jedu, preko Volta naručuju nekakvu tajlandsku hranu, sušije ili pizze. Nikad nitko ćevape i luk. Valjda im je to previše seljački”, iskreno sam se razveselio.

Marko je zastao. Izgledao je jako iscrpljeno.

“Ja se sjećam jednog članka o vašem tati Goranu. Intervjuirali su ga u Sarajevu u redakciji Jutela. Pored njega ona nekadašnja narančasta, novinarska pisaća mašina i raskupusani, masni papir pun ćevapa. U tom intervjuu izjavio je da između dva nakucana članka voli pojesti ćevape. Tada sam i ja odlučio postat novinar. Pisati uzbudljive članke i jesti ćevape, to mi je bio san”, raznježeno ću.

“Vi ste novinar?” zainteresiranije će Marko.

“Da, pišem u Nacionalu.”

Milić je vidno problijedio.

“Ne bojte se, nije nikakva sačekuša. Da, znam, u prošlom broju objavili su one vaše eksplozivne poruke oko namještanja posla u hrvatskim šumama. Pa se svi digli na noge. Kao nitko ne zna da je to normalna stvar. U Hrvatskoj je imati vezu za posao neka vrsti ugleda, časti. Samo najveći luzeri nemaju nikakvu vezu za posao, nego naslijepo šalju molbe na natječaje.”

“Što mi, zapravo, želite reći?” Milić kao da se naglo razbudio nakon što sam ga uspavao pričom o Jutelu i ćevapima.

Zamislio sam se.

“Pa htio sam reći da danas zapravo više i ne želim bit novinar. Previše je to stresno zanimanje. Samo se bez veze zamjeriš svim bitnijim ljudima u gradu. I novinari žive kratko, ljetos su glavne vijesti bile naprasne smrti raznih novinara. A i love je sve manje u tom poslu. Smetlari su počeli zarađivat puno više od novinara. Pa sam pomislio… Ako biste vi sad mogli poslat SMS Tomaševiću da me se zaposli u Gradskoj čistoći. Imam sve kvalifikacije, završio sam osnovnu, čak i srednju školu, znam mesti i voziti tricikl.”

“Laku noć, zbilja nemam vremena za ovakve razgovore”, Marko je krenuo prema ulazu u premijerovu zgradu.

“A, znam da Plenki i vi ćete radit do kasno u noć, umorni od posla prezalogajit ćete te ćevape. To je isto nezdrav život, svi vi u politici otromboljite, dobijete trbuhe. Najbolje bi bilo da i vi političari odete s nama novinarima radit u Gradsku čistoću. Nema nikakvog stresa, čitav dan si na svježem zraku, voziš bicikl, meteš, razgibavaš se… Plaća sve bolja, čak dobiješ lovu i za djeci kupit poklon na svetog Nikolu. To dokazuje da Tomašević ipak poštuje svece, iz takve je obitelji”, navio sam se jer me ona zadnja pošmrkana crta kokaina ponovo počela prat.

Iz kućice pored Plenkijeve zgrade izašao je policajac. Uhvatila me paranoja da će me testirati na drogu. Vrag odnio šalu. Brzo sam se vratio natrag gore kod Kikija u stan. Bolje i šamari ambasadorove kćeri, nego test na drogu.