Eto, došlo je vrijeme da se i ja povežem sa svijetom. Fejsbuk mi je vjerno služio trinaest godina, ali nisam više mogao slušati kako me svi oko mene sprdaju što nemam nikakve platforme. Na primjer Snep čet ili TikTok. Ovo prvo mi se činilo malo teže za zapamtit, pa sam pokušao s TikTokom. Jednostavno je za zapamtit, kao da zabijaš čavle u zid, tik-tok. Posebno mi se svidjelo da više ne moram pisati statuse na Fejsbuku, tipkati rečenice, pazit na gramatiku. Na Fejsbuku nikad ništa nisam zaradio, a činjenica je da neki klinci na TikToku zarađuju hrpu love, a snime samo pet sekundi sebe kako bacaju hranu, maltene pišaju po njoj. A i raznorazni reperi, čuo sam, onako neuki dobro zarađuju na TikToku. Poznanici su mi objasnili kako izgleda ikonica i kako samo trebam otići na nju i kliknuti. I fakat, za manje od minute imao sam instaliran TikTok.

Kliknuo sam i prvi klipić koji sam otvorio pružio mi je sjajnu poslovnu ideju. Lagano frapiran, ali svakako entuzijastičan krenuo sam put restorana Sol. Vlasnik je bio moj omiljeni masteršef Mate Janković. Smatrao sam ga kao savršenog suradnika za moju ingenioznu poslovnu ideju.

Sjeo sam za stol. Ljubazni konobar donio mi je bokal s vodom bez da me pitao i uz smiješak počeo nabrajat današnje specijalitete.

„Sve ovo zvuči tako slasno, ali pozovite mi vašeg nadređenog, molim vas.”

Konobar se zbunio, mislio je da je nešto pogriješio i pozvao šefa. Mate se pojavio s linijom boljom nego ikad. Kao da se zajedno s mesom za svoje tapase sušio na buri u pušnici.

„Evo opet njega! Jesi me ponovo došao reketarit? Pričat kako si našao žohare u mojim jelima ako ti ne dam da besplatno jedeš?”

„Ne, nee, nisam više u tako niskim vodama. Zaronio sam malo dublje, sve do somova u bari TikToka… Sjećaš se kad smo onomad na Fejsu dogovarali kako bi bilo dobro da otvorimo peškariju za inozemne pešovane u Zadru?

„Da, da, kako bih to mogao zaboravit… Trebalo mi je puno vremena da mi tvoje gnjusne ideje izađu iz glave.”

„Ma daj, otad je proteklo dosta vode ispod mosta. Opametio sam se. Vidiš, nisam te došao ucjenjivat, ne tražim od tebe ništa džabe.”

Sumnjičavo me odmjerio od glave do pete.

„Dobro, šta imaš za reći? Pucaj!

„Slušaj, daj sjedni pored mene”, odgurnuo sam stolac nogom.

Mate je okrenuo očima, ali svejedno je bio dovoljno pristojan da me posluša.

„Slušam”, rekao je i nadlaktio se na stol.

Imao sam njegovu potpunu pažnju nakon dugo vremena pa sam nestrpljivo nastavio:

„Danas sam instalirao TikTok!” ponosno sam rekao.

„Dobro, da, ok. I?”

„Nećeš vjerovat, kao da se neka univerzalna sila spustila na mene i rekla mi da ti se javim.”

„O, Bože, šta sam ti ja zgriješio da se ovog ne mogu otarasit…”, promrmljao je

Nisam se obazirao na njegove grube riječi.

„Jesi čuo, a znam da jesi jer si ti kulinarski inovator, da je Svjetska zdravstvena organizacija odobrila upotrebu ljudskog mesa?” rekao sam toliko glasno i euforično da mi je Mate dlanom pokrio usta.

„Šta pričaš ti? I daj se stišaj. Dereš se ko manijak. Uvijek me boli glava nakon razgovora s tobom. Provjeri si sluh.”

„Ma, pusti sad sve. Prije neki dan pušten je na jednoj nacionalnoj televiziji dokumentarac gdje sve to lijepo i stručno objašnjavaju. Koliko je ljudsko meso super za nas ljude.”

„Ajde odjebi, budalo. Od tebe se može sve očekivat, ali da euforično pričaš o tim budalaštinama.”

„Nisu budalaštine. Na TikToku je neki lik lijepo objasnio kako je to najkvalitetnije meso za nas ljude. Gledao je on dokumentarac na internetu.”

„Pas svoje meso ne jede.”

„Pusti ti pse, ovdje je riječ o nama ljudima. Kaže lik jasno i glasno da 500 grama ljudskog mesa nadopunjuje 3 kile mesa neke životinje. Uostalom, lijepo je taj Ilija, taj tiktoker objasnio da to ide u prilog ekologiji.”

„Ti nisi normalan…”

„Daj slušaj, svi oni lijesovi, urne i sve ostalo što ide zajedno s pokojnikom, svega toga više nema. Obitelj donira organe za medicinu, meso za proizvodnju, a dobije fino spaljene kosti za uspomenu.”

„Idiote!”

„Pusti sad idiote, slušaj dalje. Kažu da se i medicina uključila u ovaj plemenit projekt.”

„A?”

„Da, nakon liposukcije više ništa neće ići u otpad. Sve nama na stol. Ili njima. Tko voli neka izvoli. I, šta kažeš? Zamisli, lijepo otvorimo restoran Bol. Sad već imaš Sol. Otvorimo ga u Bolu na Braču recimo, tamo dolaze elitni turisti. I kao što ovdje u Soli služiš tapase od junetine, u Boli služiš tapase od ljudetine. I krenemo u biznis. Uostalom, ti možeš donirat višak sala ako se opet udebljaš, od tog rade paštete. A ja bih mogao donirat…”, zamislio sam se.

„Pa mogao bi ono što ti najmanje treba, jel?” Bacio je pogled na šlic na mojim novim trapericama i nasmijao se.

„A, jesi ti isto Svirac… Nije ni čudo da uz ovakve naivce poput tebe imamo ravnozemljaše i ljude guštere. Još bih preko toga i mogao prijeći, ali ljudsko meso na meniju…”

„Pa lijepo je rekao da je dječetina najfinija.”

„Šta kažeš? Kako se zove taj lik koji je to objavio?”

„Neki Ilija. Ne znam prezime. On je gledao taj dokumentarac i sve prepričao. I stavio najzanimljivije isječke iz dokumentarca.”

„Dobro, Svirac, sve je jasno. Jesi čuo za monumentari, lažne dokumentarce!? Sve je jasno. Aj sad popij jednu, na kuću je.”