Pomamio sam se kad sam pročitao da bivši saborski zastupnik Ivan Pernar ispred strukovnih škola nudi učenicima 100 eura. Ali da bi dobili tu lovu, moraju pred njim napravit 100 sklekova. Dakle, jedan euro – jedan sklek. Fino.

Iz fascikla s osobnim dokumentima izvadio sam papir sa žigom Hrvatske vojske. Ostalo mi je to od starog, iz ranih devedesetih. Sačuvao sam taj dokument jer me privlačio na neki mračan način. Često sam pokušavao zamislit kako bih se ja osjećao da dobijem poziv u vojsku. Da li bih se odazvao ili bih zdimio nekamo u inozemstvo bolno svjestan činjenice da će me, jednom kad se vratim u domovinu, pratit glas da sam šupčina koja nije htjela služit vojsku. Doduše, meni je kao i premijeru Plenkoviću mama bila doktorica. Uvijek mi je mogla izdat potvrdu da patim od teške anemije i da nisam sposoban služit vojsku. Vidiš ti Plenkovića, pomislio sam dok sam prepravljao datum na dokumentu za novačenja. Za igranje košarke nije bio anemičan, satima je mogao nabijat loptu o beton, bacati je u koš, ali za lupanje petama na postrojavanju i za bacanje bombi na vojnom poligonu, e to pak nije bio u stanju.

Nakon što sam prepravio datum na dokumentu, prepravio sam i prezime. Taj nesretnik kojeg je moj stari trebao novačiti devedesetih zvao se Ivan Zelić. Stari mu očito nije uspio predat taj dokument jer je pametni i plašljivi Ivan zbrisao iz Hrvatske. Korektorom sam prebrisao prezime i umjesto Zelić na mašini nakucao Pernar.

Još se snijeg nije do kraja otopio kad sam u maskirnoj jakni mog starog zakoračio na školsko igralište Građevinske škole u Novom Zagrebu, odmah preko puta crkve u Sigetu. Ivan Pernar držao je snopić novčanica u ruci, a ispred njega je neki budući građevinac pravio sklekove.

„To nisu pravi sklekovi! Takve rade curice na ritmičkoj gimnastici!” kreštao je Pernar sa sadističkim izrazom na licu.

Potapšao sam ga po uskom ramenu. Okrenuo se prema meni.

„Građanin Ivan Pernar, rođen 14. listopada 1985.?” izgovorio sam bezizražajnim činovničkim glasom.

„Da… To sam ja. Zašto?” oči su mu paranoično zabljesnule.

Umjesto ikakvog odgovora, pružio sam mu plavu kuvertu. U sekundi ju je rastvorio. Problijedio je kad je pročitao što piše na papiru.

„Znači HDZ-ovci su natjerali svog novog ministra obrane da ponovo uvede vojni rok! I mene prvog hoće strpat u vojsku! To je Tomašević nagovorio Plenkovića! Tako će me ušutkat, neću moći više raskrinkavat njegovu nesposobnost, laži! To su i komunisti radili! Sve opasne po vlast zakucali bi u JNA!” Pernar je poziv u vojsku bacio u bljuzgu.

„Za uništavanje dokumenata MORH-a možete biti kažnjeni do mjesec dana vojnog zatvora”, upozorio sam ga.

Jedan od učenika vojnički je pokorno podigao papir iz bljuzge i mahao njime kao zastavicom na mimohodu samo da ga što prije osuši. Dirnuo me taj prizor. Tim više, što sam i sam, da nije bilo maminih veza, svojevremeno mogao završit kao učenik strukovne škole. I sad bih bio neki bauštelac, a ne ovo što jesam – ugledni kolumnist Nacionala.

„S gimnazijalcima ste ispred njihovih škola razglabali o politici i štetnosti cjepiva, a tu pred strukovnom školom učenike nagovarate da se ubijaju od sklekova za pišljivih 100 eura. Kao da kod njih nije bitan mozak nego samo mišići. Kao da su samo buduće topovsko meso”, spočitao sam Pernaru.

„Da, njih svi smatraju budalama. Zato povijest i uče samo iz udžbenika koje je odobrio ravnatelj centra Domovinskog rata Ante Nazor. Dakle, potpuno isto kao nekad udžbenici koje je odobrila partija! Sram me iz kakvih udžbenika im moram zadavat lekcije!” dobacio je neki bradonja koji je sve promatrao iz prikrajka.

„Što je loše u tome da rade sklekove? Bolje da vježbaju mišiće nego da im mozak i tijelo trule od videoigrica. I onda na kraju postanu mlakonje koje žene tjeraju da peru suđe i vješaju veš”, razgoropadio se Pernar.

„Baš zato MORH ponovo uvodi vojni rok. Tako da i vi naučite baratat oružjem umjesto da opsjedate učenike pred školama”, rekao sam.

„Znam ja s oružjem!”

„Ma, šta znate… Završili ste školu za medicinske sestre. S tom vašom obukom vi biste u ratu jedino znali davat pikice u guzu.

„Baš kao što ih je Plenković dobivao za anemiju! Šta njemu ne uručite ovakav poziv? ! Pa ni on nikad nije prošao osnovnu vojnu obuku, a vodi državu!” Pernaru su izbile crvene fleke po licu.

„Pustite vi premijera. Vidim, puni ste bijesa, agresije. Moći ćete to ispuhat na Putinovim vojnicima kad vas nakon obuke pošalju na ukrajinski front”, zaoštrio sam spiku.

Na spomen mogućnosti da završi na ratištu u Ukrajini, Pernaru su počele drhtat ruke.

„Ne možete mene novačiti! Ja imam zambijsko državljanstvo!” izbezumljeno će.

Osjetio sam da je vrijeme da ga pozovem da malo nasamo razgovaramo. Pomaknuli smo se do rukometnog gola.

„Ja mogu sredit da ovaj papir nestane. Da vas potpuno izgube u vojnoj evidenciji. Lako se možemo dogovorit da to sredim”, tiho ću.

„Onda sredite.”

„To košta.”

„Nemam love, nezaposlen sam.”

„A što je ovo?” pokazao sam na snopić eura u njegovoj ruci.

„To je za učenike…”

„Pustite vi učenike. Ne ponižavajte ih da za pare rade sklekove… Ne iskorištavajte iz za svoju promociju u medijima. To nas vojnike jako ljuti. Ako mi ne date taj novac, vi ćete u vojsci svako jutro morat za jogurt i kiflu pravit sklekove”, ponovo sam ga počeo plašiti.

Pernar mi je gurnuo novčanice u ruku.

„Evo, nek vas voda nosi! Gadovi korumpirani!”

Vojničkim korakom udaljio sam se od Pernara. Iza škole sam izbrojio novac. 700 eura. Tko li ih je dao Pernaru? Nije ni važno. Glavno da su završili u pravim rukama.