Kao da mi je glas PRIŠAPNUO NA UHO: provali Hasanbegoviću u stan! Neka desničari vide da i ljevičari nisu mačji kašalj! Ljevičarima ćeš dokazat koliko si se spreman žrtvovat za ideju

Frljić mi nije baš drag, ogadio me u svojoj tračerskoj predstavi Hrvatsko glumište, ali ovo što mu se sad događa je nedopustivo! Da ga zastrašuju, provaljuju mu u stan u Rijeci! I onda još skoro u isto vrijeme provale u Zagrebu i njegovoj djevojci! Tu se vidi tako jasan potpis tajnih službi! Karamarko, Brkić, Hasanbegović žele utjerat strah u kosti svima nama koji mislimo drugačije!” Mani Gotovac raskrilila je ruke poput ptice zloslutnice dok je to izgovarala. Glumica Urša Raukar glasno je zaridala kao ono kad je ispred sabora plakala zbog Hasanbegovićevog dolaska na čelo Ministarstva kulture.

U tijeku je bio još jedan tajni sastanak ljevičarskih intelektualaca u napuštenom sanatoriju Brestovac na Sljemenu. Bio sam nervozan zbog krimića kojeg sam se za mizeran, unaprijed primljen honorar obvezao napisat za jednu izdavačku kuću. A nije mi išlo, znao sam pisati samo o onom što mi se događa. Mani je imala sličnu poetiku, pa sam nakon sastanka zatražio savjet od nje.

“POTRUDI SE DA TI SE U ŽIVOTU dogodi nešto nalik krimi zapletu i onda to jednostavno opiši onako kako se dogodilo. Uostalom, ovo današnje vrijeme nudi ti toliko mogućnosti. Za početak se učlani u neku političku stranku.”

“Ma, to već jesam… Prošao sam već kroz dvije stranke. Ali tamo se kriminal odvija na neki zakukuljeni, spori način. Meni treba neki jednostavni, klasični zločin.”

Dok sam to izgovarao, kao da mi je glas neke od onih nevidljivih vještica iz Macbetha prišapnuo na uho: provali Hasanbegoviću u stan! Neka desničari vide da i ljevičari nisu mačji kašalj, neka se uplaše! Tako ćeš ljevičarima dokazat koliko si se spreman žrtvovat za ideju, a ujedno ćeš dobit i jebeno zanimljivu temu za svoj krimić. I treće, tebi možda i najvažnije, osvetit ćeš svoju djevojku Stojku koju je Hasanbegović tako hladno otfikario ono kad mu je kafiću Gavele u zanosu došla izrazit potporu.

Idućih nekoliko dana posvetio sam se vrebanju ispred Hasanbegovićeve zgrade u Frankopanskoj. Upisivao sam u blok raspored dolazaka i odlazaka iz stana. I došao do skoro sto posto sigurne procijene da ujutro između deset i podne nikoga nema u stanu. Tada treba u akciju! Provalu sam odlučio izvršit najtradicionalnijim mogućim načinom – pajserom.

Sve mi je išlo od ruke. Valjda čovjek kad se odluči na neki hrabar, nesvakodnevni čin, bogovi se udruže da pripomognu junaku. Ili one iste vještice što su Machbetu pomogle da pomoću zločina postane kralj. U podne i pet našao sam se u mračnom hodniku Hasanbegovićevog stana. Na ulasku u spavaču sobu javio mi se prvi ozbiljniji problem: sve je bilo u takvom kroničnom neredu, razbacane prljave čarape, gaće po podu, da nisam u prvi mah znao kako dodatno provalnički razbucat prostoriju. Srce mi je zabubnjalo kad sam na zidu ugledao zaljepljenju Hitlerovu i Pavelićevu sliku, jednu do druge, kao da je riječ o fotki s vjenčanja nekog starinskog gej para. Imam ekskluzivu, pomislio sam, vadeći ajfon. I dok sam iz svih mogućih kuteva snimao slike na zidu, iza sebe sam začuo uznemirujuće dahtanje. Okrenuo sam se i na pragu ugledo pit bula kapave gubice. Za njim se pojavio koštunjavi tinejđer izbrijanog tjemena. Trljao je snene, mamurne oči.

“A, ti si taj novi od moje stare… Kako ono, Nebojša?”, promrmljao je.

Bio sam previše prestravljen da bih išta suvislo izustio. Samo sam jedva primjetno, potvrdno kimnuo glavom.

“Nebojša… Brbin, a?”

“Ma, ne… Slavonac…”, protisnuo sam.

“Ma, moj kurac si ti Slavonac… Nemreš bolivit, stara mi je našla Brbina za novog dečka… Prošli je bil Muharem, a sad Nebojša… Ko da u krevetu obnavlja Komunjaroslaviju! O, jeboti na kaj je spala. Na manjine! Nemoj slučajno da mi s tom svojom manjinom napraviš buraza il tak nešt… Zatukla bu te moja ekipa taj čas ak mi staroj uvališ mješanca”, oči su mu se ubilački zasuzile, da li od gnjeva ili teške povrijeđenosti.

“MOJ STARI JE BIL ISTINSKI, PRAVI HRVAT… Al moja glupa stara ga je nogirala. I, evo na kaj je spala… Na Srbe i Bosance. Ko da mi to namjerno radi. Mrzi kaj sam skins… Misli da sam zbog tog postal loš u školi… Prije sam prolazil s pet… Htjela je da budem dobri papčić iz Centra! Al nemreš bit skins i prolazit s pet…”, još mu je jedna suza kapnula niz obraz.

Pit bulica je otegnuto, bolno zacvilila. U glavi mi je bio totalni kaos. Čekaj, ta mala skinjara je Hasanbegovićev sin? Sranje, sranje! Moram malog skulirat… Ti klinci iz disfunkcionalnih brakova slome se kad im pružiš iskrenu emociju. Lijepa riječ umiri i razdraženog lava.

“Ma, tvoja mama je super žena… Normalno da se brine za tebe. Znaš kako u ovom novom sistemu završi ekipa bez škole, fakulteta… Totalna pušiona. I ne boj se, nemam namjeru iskoristit tvoju mamu. Samo smo prijatelji…”

“Ne rise! Nemoj mi tu prodavat brbinske spike! Kaj glumiš da je nisi iskoristil ak si tu ostal spavat! Sreća tvoja da sam se sinoć vratil mortus pa nisam čul kaj joj delaš jer bi pustil bulicu na tebe! Jaja bi ti odgrizla, papane!”

“Ma, samo smo gledali onaj jedan dugačak art film od Tarkovskog, pa sam zaspo. A tvoja mama nije me htjela budit… Evo, zakasnio sam na posao, moram jurit!”, brže bolje krenuo sam prema vratima.

Pit bulica je zarežala dok sam prolazio pored nje.

“Kaj, sigurno radiš kod Pupovca? Živiš od poreza na hrvatstvo!”, začuo sam skinsa dok sam izlazio.

Pogledom sam okrznuo metalnu pločicu na vratima. Pisalo je Hasidizedbegović. U onom mraku krivo sam pročitao i provalio u krivi stan! Hasanbegović stanuje na katu iznad.