U književnom svratištu Zvona i nari u Ližnjanu pokušavao sam vratiti mentalnu ravnotežu nakon što mi je oluja u Zagrebu porušila krov moje daščare u vinogradu na Treščakovcu, a pljusak uništio rukopis drame koju sam pisao za redatelja Ivicu Buljana. Uvjet je bio da ne popijem ni kap alkohola dok boravim na ovoj književnoj rezidenciji. U mejlu me voditeljica svratišta strogo upozorila: “Čuli smo da ste skloni alkoholu i pijanim ispadima. Mi to ne toleriramo. Dakle, slobodno dođite, ali morate nam garantirati da se nećete opijat i nedolično ponašati.” Na to sam joj odvratio: “Dajem vam časnu riječ da neću popiti ni kapi alkohola dok ću boravit u vašem svratištu.”

I zbilja, puna tri dana nisam pio ništa osim vode i limunade. Rano sam odlazio na spavanje i trudio se nanovo napisati dramu za Buljana. A onda je četvrtog dana đavo pokucao na vrata u vidu plakata na koji sam naišao dok sam ujutro šetao rivom: “Ližnjanska noć, zvijezde pod zvijezdama – nastupaju Mladen Grdović i Alen Vitasović, Ližnjan, Uvala Kuje, 29.07. od 20 h.” Pogledao sam datum na mobitelu i shvatio da je ta fešta večeras.

Nakon ručka, borio sam se u sebi – hoću li ili neću ići na taj koncert. Nije to koncert kao za pokojnog Olivera na kojem se pjeva i plače, ovdje se divlja i pije. Ako odem u uvalu Kuje, sigurno ću se napit kao zadnja kuja. Ne možeš ostat trijezan na koncertu na kojem nastupaju dva najčuvenija, estradna zaljubljenika u dobru kapljicu. Najbolje bi za mene bilo da se već prije napiju i uopće ne održe koncert, kao Džoni Dep u Budimpešti, toliko se naroljao na vrućini da se pred koncert onesvijestio u hotelskoj sobi.

Iz tog mučnog kolebanja trgnuo me zvuk mobitela. Javio sam se. Samir Milla, novinar Večernjeg.

“Ej, Svirac, vidio sam na Fejsu da si na književnoj rezidenciji u Ližnjanu… Evo ja tu sjedim s tvojim estradnim idolom, Vitasovićem i Grdovićem, upravo smo završili intervju. Brzo se dovuci. U kafiću smo Barbarossa, imaju i biljar. Uguglaj lokaciju i odmah dođi, čekamo te. Možeš i ti o njima napravit priču za Nacional. Da na toj rezidenciji ne pišeš samo one svoje književne pizdarije!”

Uguglao sam adresu kafića, nije bio daleko. Navukao sam espadrile, požurio tamo.

U Barbarossi je samo Samir ispijao gemišt. Vitasović i Grdović ispred sebe su imali šalice kave.

Koji užas, pomislio sam. Životni sam mi je napit se s Grdovićem i Vitasovićem, a sad kad imam priliku ne smijem. Izbacili bi me iz književne rezidencije da dođem pijan.

Nakon što me upoznao s mojim idolima, Samir je rekao:

“Šta, opet si se uspio ogrebat za besplatno ljetovanje?”

“Svi bi danas besplatno litovali… Sve im je skupo. Zato pola apartmana u Dalmaciji zjapi prazno. Mora san doć pivat u Istru, u Dalmaciji nemam kome”, kroz šalu će Grdović.

“A šta ćete kad su Dalmatinci zbilja digli cijene apartmana u nebo. Ali zadnjih dana svugdje čitam da su se pokajali zbog svoje pohlepe. I sad brzo spuštaju cijene za 50 posto. Ustrtarili se da će im propast sezona”, sjeo sam za stol.

“Jebate, Svirac, ti stalno moraš nešto srat po Dalmatincima. Sjaši više s Dalmatinaca i popij nešto. Gemišt ili žestoko?”

“Ne smijem ništa alkoholno. Obećao sam ovima u rezidenciji…”

“Haha, daj ne seri da zbog nekakve književne rezidencije nećeš popit s Grdovićem i Vitasovićem!”

“Vidim, ni oni ne piju”, pokazao sam na njihove kave.

“Popit će ako im ti naručiš. Jel može, momci? Ne smijete propustit da vas počasti najškrtiji novinar u Hrvatskoj.” Samir se obratio pjevačima.

“A ća ja znan… Bivša žena mi živi tu u Ližnjanu. Hoću ovaj koncert odradit trijezan, dogovorili smo se tako, u inat svima, jel tako Mladen?”, Vitasović je potražio potporu u Grdoviću.

“Pa od jedne bevande sigurno se nećemo napit. Kad je čovik već navalio…”, Grdović je čeznutljivo pogledao prema konobaru.

“Piti ili ne piti pitanje je sad…”, odglumio sam birtaškog Hamleta.

Samir je pozvao konobara. Ubrzo su se orošene čaše s bevandom našle na našem stolu.

“Da odradite koncert trijezni!” nazdravio sam, sve u nadi da ćemo se zadržat samo na ovoj jednoj rundi. Bankrotirao bih da moram pozvat još jednu, cijene u kafićima na Jadranu su nenormalne.

Iskapili smo bevande do dna.

“Odmah se bolje osjećam. Sad mogu pivat”, Grdoviću se oteo uzdah olakšanja.

“Nećemo valjda dopustit da se pročuje da nam je najškrtiji novinar platio rundu, a mi njemu nismo”, Vitasović se činio ozbiljno zabrinut.

“Nikad nikome Grdović nije ostao dužan turu!” zadarski slavuj iskusnim je pokretom mahnuo konobaru.

Ovaj je još brže nego prvi put donio tacnu s velikim čašama bevandi. Sad sam bio potpuno opušten kad sam znao da više ne moram ja to plaćati. Kao da mi je netko skinuo ogroman teret s leđa. Iskapio sam svoju bevandu kao da je nektar i veselo zapjevao onu najpoznatiju Grdovićevu:

“Nije u šoldima sve, neka vas turisti tu kraj mene…”

“Sad moram i ja jednu rundu zavrtjet. Nismo mi Istrijani škrtice”, Vitasović je baš pazio na ugled istarske regije.

Stigle nove čaše. Na eks. Sad sam pak zapjevao jednu Vitasovićevu:

“Ja ne gren, ja ne gren, ja nigdje iz birtije ne gren!”

Onda je i Samir pozvao rundu, bilo mu je neugodno da samo on nije platio piće…

Jesu li Grdović i Vitasović uspjeli trijezni održat koncert u uvali Kuje, to potražite na portalima. Ja na koncertu nisam bio. Iste večeri izbacili su me iz književnog svratišta.