‘Samo sam htio da ne postaneš piskaralo! Misliš da si važan ako ISMIJAVAŠ SVOG OCA branitelja? Zavrnut će vama Hasanbegović državnu pipu, pa ćete pocrkat od gladi, jebeni paraziti!’

Nakon mlakog snošaja sa svojom djevojkom Stojkom pripaljivao sam cigaretu na prozoru. Dolje ispred zgrade zaustavio se đip. Sa suvozačkog sjedala izašao je moj stari. Za njim onaj tip sa seoskom irokezom, Pirke, što sam ga upoznao dok sam bio u posjeti starom kod njegove trudne ljubavnice u Oćestvovu. Žmarci nelagode prostrujili su mi niz kičmu dok sam im otvarao vrata.

Stari me samo kratko pozdravio. Pirke ni to. Naš zadnji susret loše je prošao. Pirke me tad nazvao jugoslavenskim izrodom jer sam, dok su mi pokazivali balističku raketu na Dinari, bulaznio neke citate o konačnom jedinstvu svih naroda koje je pred smrt izgovarao ludi doktor Kolonja iz Travničke kronike. Stari je sjeo za kuhinjski stol, laktom pomeo mrvice od kruha. Stojka se nabrzinu oblačila u sobi. Iza poluzatvorenih vrata na trenutak sam opazio komadić njezine sirasto bijele, blago salaste zadnjice.

“PROŠLI PUT SI ME GADNO OSRAMOTIO… Danima su me po birtijama zajebavali da sam odgojio sina jugoslavenčinu. Ako ćemo iskreno, razmišljao sam da te se odreknem preko novina. Ionako si mi zagorčavao život otkad sam te ujebo”, začuo sam starog.

“Ja sam tebi zagorčavao! Ja tebi!? Pa sjeti se samo onog s mlijekom! Napravio si mi kakao s pokvarenim mlijekom! A ja ga bez pogovora popio. Ti si onda sebi to isto mlijeko ulio u kavu. I odmah ga ispljunuo. Tek tad si shvatio koliko te se zapravo bojim… Da ti se nisam usudio reći da je mlijeko pokvareno!” planuo sam.

“Znam… Sjećam se tog s tim tvojim usranim kakaom”, starom se u glasu osjetila trunka kajanja. Ali nije si dopustio da ga do kraja preplavi to pokajničko mekuštvo. Zatresao je glavom kao boksač koji je neoprezno primio kroše i brže bolje, nakon prvotne ošamućenosti, krenuo u protunapad:

“Samo sam htio da postaneš muškarac, da se naučiš stezi, odgovornosti, zahvalnosti! Da te spasim da ne postaneš… To što si danas postao! Piskaralo! Misliš da si važan ako ismijavaš svog oca branitelja, ako se rugaš državi? Zavrnut će vama Hasanbegović državnu pipu, pa ćete pocrkat od gladi, jebeni paraziti! I onda se čudite da vas je na sam Uskrs prokleo kardinal Bozanić, označio vas kao sjeme zla, trovače naroda…”

” A, ne bi ih škodilo malo i nalupat po glavuđi. Pa bi napunili gaće svaki put kad se odvaže pljuvat po državi, nama braniteljima. Hasanbegović im je posla korisno upozorenje: pazite šta pišete jer sami odgovarate za svaku svoju napisanu rič”, Pirkeu se nakostriješila irokeza kao da je kroz nju upravo propirkao vjetar s Dinare. Onda se svisoka obratio mom starom:

“Nego, prika, priđi na stvar. Nemam ja tu vrimena slušat te vaše psiho… psihoanalnelize”, spetljao mu se jezik.

Stari se trznuo. Po njegovu bespomoćnom pogledu vidjelo se koliko ga pogađa Pirkeovo podjebavanje. A sve je to bilo zbog mene. Onim svojim andrićevsko jugoslavenskim ispadima žestoko sam ga osramotio pred tom njegovom novom kninskom ekipom, pred kojom se tek morao izboriti za ugled. I sad je zbog mene morao trpiti njihovo omalovažavanje. Zato nisam ni sekundu dvoumio kad me pitao želim li s njima u novu akciju, u kojoj ću dokazat da sam spreman žrtvovat se za domovinu. Želio sam tim njegovim haharima dokazat da je ono moje pozivanje na jugoslavenstvo bilo samo buncanje izazvano prečistim dinarskim zrakom. A kad mi je objasnio o čemu se radi, zapela mi je kost u grlu. Na Dinari su radio stanicom presreli poruku srpskih radikala koji su sa svojim doušnicima u Slavoniji dogovarali tajno ubacivanje Šešelja u Hrvatsku, preko Tovarnika.

“U Tovarniku ćemo četničkom smradu složit sačekušu. Otet ga i zatvorit u onaj isti zatvor u Kninu u kojem je on držao i mučio naše.”

Na to je Stojka, kao oparena, izletila polugola iz sobe.

“Nemoj dozvolit da te tako emocionalno ucjenjuje! Želi te uvuć u terorističku akciju!”

“Nu ti krvi irudove!”, stresao se Pirke i odmjerio Stojku od glave do pete.

Očito ga je opčinilo što se tako naglo našao u istoj prostoriji s oskudno odjevenom gradskom curom koja se usuđuje proturječiti muškarcima.

“Možda ima pravo… Vi to mislite obavit mimo policije… A, znaš kako završe takve akcije. Sjeti se Zvonka Bušića. Dok je otimao onaj avion, od skrivene bombe na aerodromu na kraju je odletio u zrak nedužni murjak… Bušić si to nije mogao oprostit do kraja života…”

“Ne spominji Bušića, sroljo! Nisi dostojan izgovarat njegovo ime! Da nam je bilo više takvih hrabrih idealista ne bi Hrvatska još dan danas puzala pod jugoslavenskom čizmom!” prekinuo me stari.

“Tvoj otac hoće od tebe napravit nešto nalik isilovcu! Želi da preuzmeš zakon u svoje ruke!”

“Kad se zakon počne izrugivat s ljudima kao taj sud u Haagu koji je oslobodio Šešelja, pravi muškarac dužan je preuzet odgovornost, šćapit zakon u svoje ruke!” Stari je je udario šakom po stolu, šalice su se zatresle.

“OČITO TO NETKO I ŽELI! Novi rat! Tvornice su proizvele previše oružja, nemaju to kome prodat! Treba im pokoji novi rat da prošire tržište!”, Stojka je dohvatila svoj mobitel s frižidera. Priprijetila je da će nazvat policiju ako u roku pet minuta ne napuste stan i prestanu me maltretirati. Pirke je s teškim prezirom pogledao mog starog.

“E, moj bidni prika… Razočara si me prvo s tim tvojim sinom, a snajka ti je još gora. Kako je krenulo, umisto da vatamo Šešelja, natirat će nas ta lapača da idemo s njon na onaj skup Za satiru spremni, da sidimo tamo na dekicama i pivamo s purgerskim pederima pisme od Milanovićeva Ladnog piva.”

“Ja sam za sataru spreman! Da odsječem ovom svom nesretniku… stojka! Bolje da mu ga ja odsječem nego ova njegova Stojka!” stari je bridom dlana, potezom Karate Kida, zasjekao po zraku.