Ima li goreg popodneva nego kad ugledaš vlastitog starog kako pije rakiju u kafiću preko puta MORH-a, a s njim za stolom sjedi HOS-ovac Skejo koji pije samo mineralnu, a kapljice mu, poput rose na Kupreškom polju, ostaju na hitlerskim brčićima. Došao sam tamo jer mi je stari obećao neku lovu. Rekao je da mi oprašta sva sranja koja sam mu napravio u životu. Nisam kužio zašto. Tek kad sam sjeo s njim i Skejom za stol, počelo mi se bistriti zašto je tako dobro raspoložen.

“Mi upravo bili na ručku u MORH-u! Baš je bilo lijepo jesti u vojnoj kantini, podsjetilo me na stare dane! Ručali s nama HDZ-ovci… Đakić mi rekao da ništa ne brinem, neće više curit u javnost nikakve poruke od naše Josipe.”

“Josipe Rimac? Kakve ti veze imaš s tim? Ti slaviš jer su ti rekli da njezino dopisivanje sa svim i svakim više neće puštat u medije?”

Stari u prvi mah nije odgovorio na moje pitanje, nego je razmijenio značajne poglede sa Skejom. Skejo mu se znakovito smješkao.

“Hehe… Mogo sam ostat bez žene koju volim najviše na svitu. Moja Ljilja istirala bi me ko zadnje pseto iz kuće da vidi da sam se i ja dopisiva s lipom Josipom. Tamo doli oko Knina sve su žene ljubomorne na Josipu. Svaka sumnjiči muža da se dopisiva s njom. A ja jesam! I ponosan sam na to! Ali neću da moja Ljilja zbog tog pati… Plašio sam se da će me ostavit i zabranit mi da viđam našeg malog Gojka. Noćima nisam mogao spavat od kad su počele curit te Josipine poruke.”

Prošlo je već više od pet godina kako se stari iz Đakova odselio u Oćestovo pored Kinina, tamo je kuću imala njegova nova žena Ljilja Đomlina. Stari je u tih pet godina itekako poprimio govor tih seljaka iz Dalmatinske zagore. S kim si takav si.

“Čekaj, i ti si izmjenjivao poruke s Rimac?” probudila se u meni novinarska znatiželja.

“Znaš da ja ne volim tipkat slova, nisan ti ja na ričima baš jak ka Turudić, on je pravnik, zna s ričima, te lipa ovo te lipa ono, on ufino, a ja sam joj sla snimke di joj pivam, pivam ka slavuj… Nakon šta nam je sredila solarne panele u kući, Bog je blagoslovija. Ne tribam više drva cipat! E, moja lipa Josipa. Di su ti dani kad je bila gradonačelnica Knina! Ona je sve bila spremna učinit za nas branitelje, bili smo joj ka braća!” starog je toliko proparala nostalgija za tim vremenom da je suknuo duplu rakiju kao da je sveta vodica.

“Slao si joj videjiće na kojima joj pjevaš kao trubadur! Daj da vidim, molim te! Pa to je vrh!”

Stari je izvadio mobitel. Prtljao je po tipkama. Naglo je iz mobitelnog zvučnika zaorio njegov glas: “Zbog Josipe i bokala vina, zapalit ću Krajinu do Knina!”

“Stišaj to… A šta je ona tebi onda poslala?”

“Ma sram me, savist me peče. To sam ja njoj sla kad je moja Ljilja s našim Gojkom bila na hodočašću… Išla je molit Divicu Mariju da Gojku makne one govorne mane zbog kojih ga nisu tili u normalnu školu upisat…” starog je rakija bacila u gilt tripanje.

Skejo ga je potapšao po ramenu.

“Daj da vidim što je ona tebi poslala”, navaljivao sam.

Stari se nećkao.

“Da mu pokažem?” pitao je Skeju.

Skejo je kimnuo.

Stari je opet prtljao po mobitelu. Pustio mi je da gledam iz njegove ruke. Na ekranu se pojavila slika nekakve crkve, crkve u Kninu, saznat ću kasnije. Onda zvuk zvona. Josipa mu je mobitelnom kamericom švenkala odozdo prema gore zvonik koji je upravo zvonio na kninskoj crkvi. Bilo je nešto erotično u tome… To kako je kamericom polako klizila gore dolje po crkvenom tornju dok zvona zvone i raspaljuju krv.

“Joj, kako bih ovo volio objavit na portalu Nacionala!” raspomamljeno ću.

“E, nećete više vi komunjare voajerske objavljivat nikakve tuđe poruke. Turudić će dati po turu svakom tko ponovo posegne za tim udbaškim metodama! Sad će on donijet zakon da mediji više ne smiju objavljivat tajne sudske spise, privatne poruke! Najebali ste svi vi koji živite od novinarstva! Nećete više imat nikakvu robu. Moći ćete prodavat jedino robu u Lidlu. Tamo fali radne snage, haha, je li tako Skejo? A ovog mog možeš zaposlit kod sebe u mesnici… Ili sve vas piskarala prisilno mobilizirat u Skejinu bojnu kad Rusi napadnu Europu, a Srbi se opet polakome za Lijepom Našom”, likovao je stari.

Skejo se na spomen novog rata sa Srbima opet zadovoljno smješkao, kao rakun koji je pripremio bogatu zimnicu. Pomislio sam kako i ne bi bilo loše biti jedan od Skejinih mesara. U njegovoj mesnici u Splitu barem nikad ne bih bio gladan. Ali što ako fakat uskoro počne rat? Evo, nakon Čadeža, sad mi i stari prijeti prisilnom mobilizacijom.

“Dugo nisam bio ovako sritan! Ne trijeznim se od dana kad je Turudić imenovan na čelo DORH-a! Baš guštam, samo čekam kada će se počet obračunavat s komunjarama!” stari je pogladio oznaku HOS-a na Skejinoj crnoj jakni, valjda za sreću.

“Onda će se morat obračunat i s Plenkovićem. Njemu su već kao studentu uzori bili Marx i Kardelj, citirao ih je u svom diplomskom radu”, rekao sam.

“Biti za Turudića ne znači biti i za Plenkovića!” otresao se stari.

Popio je još jednu rakiju pa priznao da mu Milorad Pupovac postaje sve draži.

“I on je svojim glasom pridonio Turudićevoj pobjedi. Dolazi taj Pupavac pameti. Postaje onaj pravi, lojalni Srbin. O takvim lojalnim Srbima koji se bore za hrvatske interese sanjao je naš prvi pricidnik Tuđman!”

Skejo je ustao od stola, nabio crnu kapu na glavu.

“Imaš pravo, vrime nam je za poć kući našim milim ženicama”, razdragano će stari.

“Ajde, ajde… Nemoj zakasnit da te tvoja Ljilja ne nabije na onaj Josipin toranj!” dobacio sam mu dok je sa Skejom izlazio iz kafića.