Totalno shrvan sjeo sam na terasu kafića Koton u Zapruđu. Tamo su već za stolom sjedili pisci Edo Popović, Igor Čumandra, Alojz Majetić i strip crtač Schunk.

“Kaj se, Svirac, držiš tak kiselo ko da si pušil jarcu?” podbode me Čumandra.

“Ma, dosta mi je svega. U depresiji sam. Ne želim više živit od novinarstva. U tom poslu najbolji rano odlaze u smrt. Ovo kobno ljeto skončali su Masle, Matijanić, sad i Mislav Bago. Novinari su ovo ljeto postali glavne vijesti u medijima. A to je znak da se nešto loše događa. Moram izaći iz tog posla dok još nije kasno”, izvadio sam cigaretu iz Čumandrine kutije.

“Ja sam se preporodio od kad sam se prestao bavit novinarstvom”, rekao je Edo.

“Da, pa vidim. Izgledaš bolje od svih nas. Tamo u onoj svojoj kući u Ribniku stalno si na svježem zraku, stalno radiš nešto rukama, kosiš, piliš drva, plijeviš, radiš krov na kući. Onda piješ zdravi čaj od biljaka nabranih oko kuće, čak od tih biljaka si praviš i ručak. A šta ja… Sve nešto na brzinu iz Konzuma, Špara. Love imam taman da preživim”.

“Lova nije važna. Ja mogu živit s 50 kuna tjedno”, Edo će.

“Znam, na selu možeš. Kad tamo imaš sve svoje. Ti nemaš ni straha od ove krize koja dolazi na jesen. Svi ćemo bankrotirat zbog plaćanja grijanja. A ti tamo imaš svoja drva i jebe ti se.”

“Kaj sad tu sereš i slaviš život na selu ko neki bukolički pisac iz Vranika. Ti tam na selu ne bi dve noći izdržal. Bez cuganja, Krole, ekipe novinarske…”, ubacio se Čumandra.

“Da, i kud me vodi taj Krolo, novinarska ekipa? Mislimo da je to neka dinamika, a zapravo uvijek se sve ponavlja, samo u raznim varijacijama. I onda još moramo slušat, intervjuirat odurne političare, te plitke, dosadne budale. Slušat svakodnevno njihova sranja. Pa već je dovoljno da padneš u tešku depresiju, da ti se ogadi život za sva vremena.

Onda sam zgađeno otpio gutljaj.

“Dosta mi je i tog ogavnog alkohola. A on je sastavni dio u novinarskom poslu. Svaku večer moraš se napit do besvijesti samo da zaboraviš. Jedino se alkoholom možeš resetirat. A alkohol ubija. Prestat ću pit.”

“Ma, ne seri. Svako malo govoriš da ćeš prestat pit, a onda još više ločeš. Što je najgore, na naš račun. Nikad ti nećeš prestat pit”, Čumandra je nagnuo pivo u sebe.

“Ako je Edo mogao radikalno prestat pit, a pio je pun kurac, čak i parfeme kad ne bi imo alkohola, zašto onda ja ne bih mogao prestat”, pogledao sam prema šalici čaja od mente ispred Ede Popovića.

“Da, ali i Edo je bio lagano počeo ponovo pit. Prošli mjesec je tu s nama u Kotonu popio dvije rakije. I ja sam mu rekao dosta, ne smiješ. Ako si prestao pit ne smiješ niti jednu rakiju popit jer te može vratit u pakao alkoholizma”, Alojz Majetić rukama je prošao kroz svoju sijedu bradu.

“Kako je to lijepo kad te tvoj književni uzor može izvesti na pravi put. Edo obožava vaš prvi roman ‘Čangi of got off’. Uvijek je naglašavao da je taj vaš roman jako utjecao na njegovo pisanje. I sad ste mu vi tu kao neki guru koji mu ukazuje na štetnost alkohola. Može li ijedan pisac poželjet više? Moji uzori su nažalost svi odavno mrtvi. Selin, Bukovski, Fante…”, otpio sam još gema.

“To su i moji uzori. Ali i Majetić…”, Edo je zagrlio Alojza.

“Prestani se onda bavit novinarstvom i posveti se isključivo književnosti, kao Edo i Majetić. Književnici žive puno duže nego novinari”, Čumandra je gledao prema konobaru da nam naruči novu rundu.

“Ali i književnici danas najebavaju. Pogledaj Salmana Raždija. Onaj neki mudžahedin ga je izbo nožem na predavanju. Stigla je u poznim godinama fetva. Zbog ‘Sotonskih stihova’ di se lagano sprdao s prorokom Muhamedom. Ne bih se iznenadio da i današnji mladi katolici tako počnu napadat hrvatske pisce koji se sprdaju s Isusom. Današnji mladi postali su jako konzervativni. Željka Markić odradila je svoje”, rekao sam.

“Pa i Majetić je osjetio šaku cenzure. Kad su ga komunisti predali na sud zbog ‘Čangija’ u kojem je opisivao da su se omladinci jebali i bili dekadentni na radnim akcijama u Jugi”, nacerio se Čumandra.

Uz vino, konobar porijeklom iz Mostara donio nam je na stol fritule. I to me totalno slomilo. Jer sam se sjetio kako sam na prošlom Adventu ukrao u Martićevoj Mislavu Bagu čašu fritula. Ma zapravo nisam ukrao, on mi ih je dao jer vidio je da sam ih željan. Takav je Bago bio. Uvijek se brinuo da svi oko njega imaju se čime posladit. I kad se vraćao s otvorenja Pelješkog mosta, naručio je u dva iza ponoći za sve novinare hrpu kiflica. Bago, bez njega Martićeva ulica više nikad neće biti ista. Sjetio sam se kako je u onom jednom kafiću u Martićevoj uvijek doručkovao iscijeđeni sok od naranče i integralni sendvič s paškim sirom. Zavidio sam mu na tim doručcima koji su odisali zdravljem.

Dok sam u sebe trpao fritule kao fliper kuglice, Schunk je nešto kemijskom olovkom crtao na salveti. Nakon par minuta pružio mi je salvetu. Nacrtao je mene kako ležim u mrtvačkom sanduku. Oko sanduka hrpa praznih boca vina. Na pletenoj stolici sjedi književnik Stjepo Martinović, uz moj leš na gitari svira fado. Crtež je bio toliko realističan da sam instinktivno prolio po podu vino iz čaše. Snovi, ti djelići smrti, tako ih prezirem…

Ne, stvarno moram prestat pit i otić kod sebe u Đakovo radit na zemlji, kopat, kosit. Na sve sam friži spreman samo da se maknem od novinarstva.