A Badnja večer prolazi… Ja solo u potleušici u Todorićevu vinogradu pod Sljemenom. Uzalud sam pokušao dobit staru na mobitel, nije mi se javljala. Ona već nekoliko mjeseci radi kao kućna pomoćnica kod Kekinovih. Naljutila se na mene jer sam nešto preko mobitela zafrkavao Milu Kekina. Toliko se naljutila da mi se ni na Badnju noć nije htjela javiti. Ovo će mi biti najgori Badnjak u životu, pomislio sam. Sve je nepodnošljivo odvratno. U petak sam se toliko veselio domjenku i presici Nikice Jelavića. Fino sam se uredio, obukao čiste gaće, nabacio na sebe sako i kravatu od mog starog. U tom retro sakou i širokoj kravati izgledao sam kao neki krimos iz devedesetih. Bio sam siguran da će se neka novinarka na Jelavićevu domjenku napalit na muškost, opasnost koja isijava iz mene. Dođem takav uređen tamo i onda nam vidno potreseni Jelavić izjavi da zbog masakra u osnovnoj školi u Prečkom neće biti domjenka ni presice. A pripremio je i božićne darove za sve nas novinare, vidjeli smo pakete s mašnicama iza njegovih leđa. Jedini poklon za ovaj Božić mogao sam dobiti od Nikice Jelavića, ali i to je propalo jer ova propala država polako tone u ludost, bezumlje, nasilje. Agresija je svuda na ulicama, ljudi psuju, prijete u prometu na zakrčenim cestama, po tramvajima je sve više luđaka koji psuju političare. I onda tom napaćenom, izluđenom narodu ti isti političari, HDZ-ovci pljusnu predsjedničke izbore baš uoči Božića, Nove godine. Umjesto da ljudi malo skuliraju pred blagdane, moraju svaki dan gledat i slušat prepucavanja predsjedničkih kandidata od kojih većina ne bi prošla test da su iole psihički zdravi.

Ma, jebeš sve, rekao sam u sebi, idem ja nazvat svog Nepalca, ne želim Badnju večer provesti sam ko pas. Nepalac sigurno dostavlja i na Badnju noć. Nema odmora, nema blagdana za Nepalce. Nazvao sam ga. Nisam se prevario. Dostavljao je po gradu na motoriću. Rekao je da najviše iz restorana naručuju bakalar na bijelo.

“Eto, Hrvatice više ne žele ni na Badnjak kuhati, pripremati bakalar, ribu. Radije čak i na Badnjak naručuju dostavu. To je pouzdan znak da je naša zapadna civilizacija na rubu propasti…”, rekao sam. I dodao:

“Ajde i meni kad završiš s poslom donesi malo bakalara na bijelo i neku litricu vina s benzinske. Pa ćemo zajedno to pojest, popit i malo se pomazit. Da i ti malo osjetiš Badnjak. Za vas jadne Nepalce nitko ne mari. Badnju noć provodite još gore nego Djevojčica za žigicama. Samo dođi k meni, jadni moj, ja ću te utopliti…”

Jedva je prošlo pola sata od našeg razgovora, a ja sam vani začuo neko šuštanje. Pomislio sam da je Nepalac već došao, toliko me voli i žudi za mnom. Izašao sam mu u susret i zamalo se u mraku sudario s Ivicom Todorićem.

“Gazda… Zašto se šuljate ovdje na Badnju noć?” preneraženo ću.

“Došao sam po bor… Prošle godine sam ga zasadio ovdje u vinogradu!”

“Baš lijepo. Kao u dobra stara vremena… Tako je moj dida Bajo na Badnju večer išao u šumu po bor.”

“A ti si sam na Badnjak?” Todoriću su se zastaklile oči.

Tek tada sam shvatio koji je on zapravo veliki emotivac. Toliko se sažalio nad mojom samoćom na Badnjak da me pozvao k sebi na večeru u Kulmerove dvore.

Pomogao sam mu iščupati bor iz zemlje, odnijeti ga do auta u koji smo ga jedva nagurali. Baš kad smo krenuli, iz auta sam začuo dobro mi poznati zvuk motorića… To je Nepalac upravo stigao. Vidio me u autu. Gazda je taman krenuo. Nepalac na motoriću za nama.

“Gle ovog nesretnika, još će se zabiti u nas na tom motoriću”, pogledao ga je Todorić u retrovizoru.

“Nepalci, kamikaze na zagrebačkim cestama. Dajte malo po gasu da se maknemo od njega”, rekao sam.

Brzo smo stigli do ulaza u Kulmerove dvore. Dočekao nas je svečano odjeveni portir.

Potrošio bih najmanje deset kartica ove kolumne da krenem potanko opisivati što me sve dočekalo u Kulmerovim dvorima. Čitava obitelj Todorić. Jedva su dočekali bor da ga svi zajedno okite. Todorić me predstavio. Prihvatili su me kao da sam dio obitelji. Najviše me se dojmila Todorićeva kći Iva. U dugoj svjetlucavoj haljini bila je poput božićne vile. Sramio sam se pred njom svoje odrpane odjeće.

Za blagdanskim stolom Todorić je održao zdravicu na kojoj je između ostalog rekao:

“I nadam se da će u novoj godini europski istražitelji uhapsiti samog Plenkovića! A za početak njegovo suho zlato, ministricu Obuljen, kako piše u Nacionalu!”

Taman kad sam se spremao navaliti na svu tu blagdansku hranu na stolu, počeo mi je zvonit mobitel. Stišao sam ga u džepu. A kad sam ga nakon predjela izvadio, vidio sam da imam dvadesetak propuštenih poziva od Nepalca. Jebi ga, nisam i još i njega mogao utrpat na ovu obiteljsku, blagdansku večeru. Uz to, shvatio sam da ga se moram riješit. Previše mi je u javnosti počelo narušavat ugled kad se pročulo da sam u ljubavnoj vezi s Nepalcem. Mnoge ženske odlajkale su me na Fejsbuku i pisale mi uvredljive komentare na račun mene i Nepalca. Što bi lijepa Iva Todorić pomislila o meni kad bi saznala za to… Tu joj se udvaram, a u potleušici njezina oca bludim s Nepalcem. Odurno, gadim se sam sebi. U novoj 2025. moram se svakako riješiti tog nepalskog nesretnika.

Obitelj Todorić napustio sam pred njihov odlazak na ponoćku. Vani, ispred visoke pozlaćene ograde spazio sam kutiju s izgorenim šibicama i praznu posudicu Glovo dostave. To se moj jadni Nepalac pokušavao zagrijati običnim šibicama dok me bezuspješno pokušavao dozvati na mobitel.