Kod podvožnjaka, pored birtije Mrzla piva, spazim na suprotnoj strani pločnika novog gradonačelnika Zagreba kako po cesti mimo jurećih auta i sam, koliko se to pedalama može, juri na biciklu. Pa to on prvi dan ide na svoj novi posao, neki kažu i prvi posao. Veliki je to, svečani dan. Opere me euforija. Osjetio sam potrebu dodirnuti ga kao šezdesetih histerične šiparice nekog od članova Bitlsa.

Naglo skrenem, posred ceste zaletim se prema Tomaševiću. Ali previše sam se zaletio i svojim biciklom očešao sam o branik Tomaševićeva bicikla. Novi gradonačelnik zaleluja, izgubi ravnotežu. U padu mu se prednji kotač njegova jeftinog bicikla totalno presavinuo, kao kad bilder stisne gumu za vježbanje šake. Neke dvije ženske na bijelim biciklima na kojima je pisalo MUP sjure se na mene. Bace me s bicikla, polegnu na pločnik. Krajičkom mozga prostruji mi koliko su istiniti oni Štulićevi stihovi: Filigranski pločnici, puni baruta… Mupovka s crnom pletenicom kaže drugoj: “Jesam ti rekla da će ovo već prvi dan završit kao u slučaju pokojnog Gotovca. Odmah će netko pokušat atentat na novog gradonačelnika! Ne bih se čudila da je ovo zaludjeli sin nekog branitelja, mrzitelja komunjara.”

“Jesam sin branitelja, pa šta! I Tomašević je. Samo sam mu htio čestitat na tome što je postao gradonačelnik”, procijedio sam dok mi je policajka koljenom pritiskala leđa kao da me masira, čak mi je i godilo.

Tomašević se podigne s poda. Nabijeno koljeno pospreja nekakvim sprejem za rane. Onda dokorača do mene.

“Mi se znamo od nekuda”, kaže.

Policajka mi pomogne da se pridignem, vidjela je da sam bezopasan.

“Upoznali smo se kad si bordao na Sljemenu. Svirac, kolumnist Nacionala i pisac. Nosim upravo svoje knjige prodat na Trešnjevku. Tako mi pisci asfalta živimo. Sami svoje knjige prodajemo na biciklu, ne želimo da kapitalističke korporacije zarađuju na našoj stvaralačkoj muci. Ti bi to itekako trebao cijenit. I knjige tiskam na jeftinom, reciklažnom papirom. Ministrica kulture za to mi ne daje bodove na onom svom natječaju za pisce. Murja mi samo daje kaznene bodove.”

“Kukaš ko nespašen, a koliko se sjećam na Sljemenu si mi rekao da si od Grada dobio stan na korištenje”, Tomašević popravi iskrivljene naočale na nosu.

“Vi tu s njim čavrljate kao da je sve najnormalnije, hoćemo li ga uhitit ili ne? Srušio vas je s bicikla u punoj brzini! Sin branitelja pa misli da može šta hoće na ulici. I još mu je dodijeljen gradski stan!” uznervozila se policajka s pletenicom.

“U redu, ja ću to riješiti, Ivanka”, umiri je novi gradonačelnik.

“Onda riješite! Od vas se očekuje brza akcija. Da se od prvog dana počnete obračunavat sa svim tim ološem što se preko veza dočepao povlastica. Meni je djed bio partizanski tajni agent, pa nisam ni kutiju za pištolj dobila, kamoli stan. Dok mnoge moje muške kolege u MUP-u…”

“Znam, Ivanka, zato sam i vas policajke odabrao za zaštitu. Da odašaljem poruku da su žene ravnopravne muškarcima i u takozvanim muškim zanimanjima”, staloženo joj odvrati Tomašević.

“Baš ste nas usrećili. Moramo za vama jurit na biciklima po gradu, kao da smo poštarice. Zašto se kao svi normalni političari ne vozite u autu?” ogorčeno će policajka.

“Vidite, svi su ispod kože isti. Bore se za novu pravednost, a već prvi dan pokušavaju vas radi svoje komocije ugurat u službeni auto, da novac građana trošite na vozni park, benzin, šofera…”, pokušam udvornošću poboljšat svoju trenutnu situaciju.

“Baš zbog te poruke da nećemo bez razloga trošit gradski novac htio sam prvi dan u Poglavarstvo doći na biciklu. I sad si mi ga ti skroz skršio”, Tomašević baci pogled na slupanu krntiju od svog bicikla.

“Imam ideju! Ja ću vas povest na volanu! Kao kad smo bili djeca. Ako vas na volanu doveze pred novinare deklasirani pisac koji knjige godinama prodaje na biciklu, to će svim nepriznatim kulturnjacima dati nadu da ćete i u kulturi napraviti velike pomake!”

Agilni gradonačelnik bez puno razmišljanja uspentra se na volan mog bicikla. Murjakinja Ivanka i dalje je negodovala, ali se ipak se popela na svoj bicikl i s kolegicom nas pratila na deset metara udaljenosti. Kroz misli mi prođe: ne samo da neću izgubit gradski stan, nego možda dobijem dotaciju za svoje knjige, obilnu kao što je od Bandića dobivao Slobodan Prosperov Novak. Oduševljeno Senfu prenesem od riječi do riječi što mi je prije neki dan pred Pifom izgovorila jedna poznanica:

“Diglo me šta se serija Prijatelji vraća. Naši junaci u godinama ko i mi sad, a nekad smo ih gledali kad su bili mladi ko i mi, kad sam super živjela, studirala, svi smo imali neke stanove, bili cimeri, posjećivali se, upadali u veze, seks bez obaveze, nije bilo kredita, on lajn nastave, muževa koji ti samo žele napakostit nakon što su podemonili u sredovječnosti… Izbori će u nedjelju i opet će se kvalitetna ekipa koju znam iz nekih boljih, prijašnjih vremena ubacit u igru. Vratit će se onaj filing iz 2000. kad je SDP pobijedio, pa je krenuo Fiju briju, FAK, sve te dobre stvari… Možda se i Jabuka ponovo otvori!”

“Drago mi je to čuti”, Senf se čvrsto držao za volan, kao bakrena sirena na pramcu oklopnjače Potemkin.

“Možda nam svima izrastu i novi zubi!” uskliknem.

Toliko se emocija u meni nakupilo da sam ih morao izbacit kroz parafrazu pjesme starog dobrog Sachera: “Na biciklu vozim gradonačelnika, ulice pune se rupama, preživjelih bandićevaca nema, družeee… ulice pune su žrtava.”