Dojadila mi je bogatunska ekipa s Vrhovca, njihove prazne priče, njihovi zaštićeni životi, njihov kokain. A očito sam i ja dosadio tom tipu koji me primio k sebi u luksuzni stan da mu pomognem napisat scenarij o zlatnoj mladeži. Već me htio odjebat i platit piscu Kristianu Novaku da mu pomaže, ali sva sreća da ga je ovaj otfikario jer je prezaposlen, pa sam mu i dalje samo ja preostao, trudio sam se nešto petljat oko tog scenarija kad mi već daje besplatan krov nad glavom u elitnom dijelu Zagreba.

Ali poželio sam se stare, punokrvne ekipe iz Novog Zagreba, zapruđanskog pjesnika Čumandre kod kojeg sam stanovao ovog ljeta nakon što su me možemaši izbacili i gradskog stana. Sjeo sam u tramvaj, odvezao se do Zapruđa, ušao u zapruđanski kultni bar Koton. Kako sam i očekivao, unutra su za stolom sjedili Čumandra, Edo Popović, prvi zabranjeni pisac u bivšoj Jugi Alojz Majetić i strip crtač Schunk. Polemizirali su oko zabrane narodnjaka. Schunk je tvrdio da narodnjake treba strogo zabranjivat, Čumandra mu je oponirao da govori kao neki komunistički komesar zadužen za kulturni sektor.

“Ne, ja sam ko mesar. Sjekao bih mikrofone narodnjacima kao mesar svinjske glave”, Schunk se pokušao poigrat riječima.

Začudilo me što svaki od njih na stolu ima papir i olovku.

“Šta ste svi zajedno počeli pisat po birtijama? Brijete na Ujevića?” pokušao sam se i ja našalit.

Objasnili su mi da uskoro u Kotonu počinje kviz. Vodit će ga čuveni Krešo iz Potjere, svaki čas se treba pojavit.

“Ne mogu vjerovat na šta su Hrvati spali. Nekad se po birtijama pilo, tuklo, barilo, jebalo, a sad se igraju ti kretenski, štreberski kvizovi. To bi prije bila sramota, a sad je normalno. Ne bih se čudio i da alkosi preko u Utrinama u Konjušnici počnu igrat kvizove. Pitanja u stilu koliko treba popit konjaka da postaneš agresivan…”, nisam stigao nastavit srat po kvizovima jer je u kafić upao jedan naš poznanik, nekad novinar u EPH-u, a onda je napravio treće dijete i postao roditelj odgojitelj, roditelj davitelj kako smo ga zajebavali.

Bio je obučen u plavu odoru Wolt dostavljača. Paulu, gazdi Kotona, dostavio je bocu džina.

“Šta, Senf ti je na sudu ukinuo posao roditelja odgojitelja, pa si se prekvalificirao u Wolt dostavljača?” prcao sam ga kvarno.

“Daj, sjedni s nama, sad će kviz počet. Ako pobijedimo, dobit ćemo tu bocu džina kaj si donio. Onaj Krešo iz Potjere vodi kviz”, ljubazno ga je pozvao Čumandra.

Bivši roditelj odgojitelj složio je zgađeno lice.

“To je onaj šta je agitirao za Radničku frontu i pomogao možemašima da dođu na vlast? Ne, hvala. Jebeno se izborio za prava naroda. Evo, ti njegovi ljevičari poskupljuju narodu vodu…”

“Zato mi pijemo pivu!” Čumandra je podigao pivsku bocu u zrak.

U Koton je uletio kvizaš Krešo, unezvijeren i raskuštrane kose podsjećao je na Harija Potera koji se strmopizdio na začaranoj metli. Zasjeo je za stol odmah iza bijele table na kojoj je pisalo: Rade Končar. Odmah je krenuo s pitanjima. Prvo je bilo tko je napisao ‘’Posljednje Stipančiće’’. Za stolom nas troje pisaca, ali nitko nije znao.

“Da nije Branislav Glumac?” nacerio se Čumandra.

“Ne mogu ovo gledat. Taj veliki ljevičar se igra glupih kvizova dok narod pati”, naš poznanik uprtio je ogromnu Wolt torbu na leđa kao Sizif kamen.

“Neka te utješi Željka Markić. Neka te privije uz svoje grudi, pa se zajedno isplačite. Vidio sam kako je pustila suzu meku iskrenu nakon što je prijeki sud presudio da se ukida naknada roditeljima odgojiteljima”, doviknuo sam za njim dok je s tom torbetinom na leđima jedva izašao kroz vrata.

Vani je zajašio bicikl, ali kako je asfalt bio mokar od kiše, čim je krenuo, pretegnula ga je valjda teška torba na leđima pa je pao s bicikla. Iz torbe je po pločniku poispadala razna hrana, od ćevapa do sušija. Krešo je širom razjapio usta na taj prizor. Ja sam mu taman donio papir s odgovorom da je ‘’Posljednje Stipančiće’’ napisao Branislav Glumac. Krešo je ljutito zgužvao papir u nejakoj šaci.

“Kako možete mi tu donosit vaše glupe, još k tome netočne odgovore, dok vani onaj voltovac stradava!” opatrnuo me Krešo i hitro izašao van, pomogao našem nesretnom poznaniku podići bicikl, vratiti hranu u torbu. Bivši EPH-ov novinar, a danas dostavljač, natukao je koljeno pa ga je Krešo pod ruku, onakvog šepavog, uveo natrag u Koton kao ranjenog partizana.

“Leda, dajte leda!” uzviknuo je Krešo.

Konobar porijeklom iz Mostara, obožavatelj Ju Nezbovih krimića, brzo je donio kantu leda. Led je umotao u krpu za suđe i tim oblogom blažio voltovčevo natučeno koljeno. Krešo je ponovo ponosno zasjeo iza table s natpisom Rade Končar. I svečanim glasom objavio da će ranjenom voltovcu postavit ekskluzivno, džek pot pitanje. Ako na njega točno odgovori, odnosi večerašnju glavnu nagradu – bocu džina. Gazda Kotona napravio je na to kiseo izraz lica, nije volio da se u njegovu kafiću donose tako samovoljne odluke. Valjda ga je to podsjetilo na vremena kad su komunisti kapitalistima ulazili u trgovine, kafiće i vršili svoju volju.

“Kako se imenom i prezimenom zvao začetnik seljačke bune u Hrvatskoj?” postavio je kviz pitanje Krešo.

“Matija… Matija Gubec”, zaustio je naš poznanik.

“Bravo! Pobijedio si!” Krešo mu je, kao mač vitezu, predao bocu džina.

“Daj to sad popij s nama, nemoj bit pička!” ustreptalo će Čumandra.

Znao sam, naroljat ćemo bivšeg kolegu i doma će ga žena ubit jer nit je u stanju odgajat djecu, nit radit. Marks je bio patetična budala – nije vjera, nego je alkohol opijum za narod.