U blizini predsjedničke rezidencije na Pantovčaku našao sam se s voditeljem kluba Jabuka Stivom Vidukom. Obećao mi je sredit upad na Milanovićevu inauguraciju. Preko svog frenda Dibija, jednog od glavnih Milanovićevih pouzdanika iz sjene. Stajali smo na pločniku. Dibi se nije pojavljivao. Stiv ga je svako malo zvao na mobitel. I uvijek dobivao isti odgovor: korisnik nedostupan. Pred ulazom u rezidenciju počela se okupljat ekipa. Spazim i frontmena Zadruge.

“Kolinda je, sjećaš se, pozvala na svoju inauguraciju Nives Celzijus, a Milanović Krešu iz Zadruge. Stvari ipak idu nabolje. Možda ćeš ponovo imat priliku organizirat Fiju briju.”

“Idu kurac. Kod Kolinde smo barem upali na inauguraciju. A kaj se tiče Kreše nije on tu ko roker pozvan. On ti je glavna faca u SDP-u u Zaboku.”

“Diana Roko nas je na Kolindinu vodila… Šta je s njom? Daj nju nazovi, možda nas ona može opet uvest.”

“Ma, moš mislit da je Milanović ikojeg novinara s HTV-a zvao na inauguraciju. Pa ne podnosi on tu ekipu. Buš videl kad ih on sad sve presloži nanovo tam na Prisavlju. Zoki to može. Ko kaj je mogel i Josipović. Ne vjerujem da bu Tončica Čeljuska više imala emisiju u prajm tajmu.”

“Na ovu je i puno teže upast nego na Kolindinu inauguraciju. Tamo na Markovu trgu stane hrpa ljudi. Pa si je i mogla dopustit pozvat svaku budalu. A ovo je unutra u vili, baš samo za odabrane. Ko na ovu inauguraciju upadne, idućih dana bit će glavna faca. Baš me zanima je li Zoki pozvao Tedeschija. Oni su si kao kompići bili, Zoki je dolazio kad je Emil, odnosno diđej Dojč puštao muziku u Pepermintu… Tedeschi je na Kolindinoj inauguraciji bio. Baš će bit čudno ako ne bude tu na Zokijevoj.”

Na kolniku pored nas uparkiravao se kombi s Bandićevom fotkom.

“Daj me nemoj jebat da je Milanović Bandića pozvao na inauguraciju”, zabuljio sam se u kombi.

“Moš mislit. Prije bumo nas dvojica ušli nutra nek Bandić. Zoki je škorpija, taj ne bu imal mira dok Bandića ne vidi na podu.”

Iz kombija izađe redatelj i aktivist Juričan. S hrpom nekakvih letaka u ruci. Pozdravio se sa Stivom. Onda je s još nekim svojim pomoćnicima prešao cestu. Pred portom predsjedničke rezidencije dijelili su letke uzvanicima.

“Ajmo i mi tam ispred stat. Da nas Dibi vidi kad bu dolazil”, pogurne me Viduka.

“Ma, on je sigurno već unutra. Tamani kanapeiće, pije viski i boli ga kurac za nas. Ko što bi i mene da sam unutra.”

“Ak me fakat ovak zajebe i ne upelja nutra, ne bum ga, jebo me pas, više nikad pustil u Jabuku. Njega i njegovu esdepeovsku ekipu uvek sam prek reda ufuraval na obljetnice Bouvijeve smrti.”

Esdepeovci su prolazili pored nas: Mirando Mrsić, Ranko Ostojić, Arsen Bauk… Zadovoljno pućkajući lulu, kroz portu je projurio i intelektualac Vjeran Zuppa. Blago njemu, pomislio sam. On će sigurno sjedit u prvom redu. Pa da, njemu je Milanović u restoranu slobodnih umjetnika u Frankopanskoj recitirao Rilkea. Možda i na inauguraciji odrecitira nešto Rilkeovo. Prigodna bi bila ona: “Ja živim u krugovima koji se šire…”

Pred portom se pojavi i predsjednik SDP-a Davor Bernardić. Juričan mu usporenim, šanerskim tonom dobaci:

“Jazavče, ne vidim da išta radiš po pitanju otvaranja Kina Europe. Nisi ozbiljno shvatio moj ultimatum. Kolibriću pohlepni, letiš po banketima, srčeš na slamčicu di stigneš… Srči, srči i tata bi, sine…”

Zakoračim za Berom.

“Stani, mamlaze!” pokušao sam imitirat Juričanov blazirano drzak, neustrašiv ton.

Bernardić se ukipio kad me ugledao.

“Slušaj, ako me ne uvedeš unutra kako god znaš, rokat ću te satirom sve do izbora. Nećeš znat šta te snašlo. U suzama srama lijegat ćeš svake noći u krevet.”

“Kako da te uvedem… Imaju strogi popis. Zoran je inzistirao da bude točan broj.”

“Nemoj ti meni Zoki… Nemoj se zajebavat sa mnom, pa rasturit ću te, jel čuješ!?”

“Ali kako ću?” Bernardiću su se zastaklile oči.

Zagledam se u njegov dugački kaput, skoro pa mu se po podu povlačio.

“Sakrit ćeš me odozada. Pod taj svoj kaput. Velik je, ima mjesta. Ajde, raskopčaj ga, brže.”

Bernardić je otkopčavao kaput s izrazom na licu kao da ga kaderaši skidaju do gola u šumi pored Vučjaka. Zavučem se odostraga pod kaput, priljubim se Bernardiću uz leđa kao rak u simbiozi s moruzgvom.

“Kreni!”

Ali netko se još ugura odozada pod kaput, stisne se pak meni uz leđa.

“Bero je postal trojanski konj. Unesel bu u sebi na inauguraciju najjače fajtere hrvatske satire. A i zgleda ko konj… Ovak s četiri, odnosno šest nogu… Zaprav, zgleda ko kentaur”, podjebavao je Stiv, očito ljubomoran što on jedini od nas neće biti na inauguraciji.

“Svi mi satiričari izašli smo iz Bernardićeva šinjela”, odvratim ispod kaputa koji smo očito previše rastegnuli. Začulo se kako puca po šavovima. Juričan i ja morali smo natrag na svjetlo dana. Bernardić je naricao nad rasparanim kaputom.

“Ne kukaj, ionako ćeš ga unutra skinut”, dlanom sam si popravljao spljoštenu kokoticu.

“Nabavit će ti tvoj mentor Bandić novi. Iz skladišta zagrebačkih mažoretkinja. Morat ćeš sam izrezat etiketu. Al i to te tvoj mentor naučio. Skalpelićem je najbolje rezat etikete. Kao da odstranjuješ kožicu s fimoznog kurčića”, Juričan podigne kačket s asfalta. Pao mu je s glave dok se zaguravao pod Berin kaput.

Bernardić potuljeno prođe kroz portu. Gledali smo za njim. Zurili u njegov kaput rasparan na leđima.

Uskoro se iz predsjedničke rezidencije, prigušeno zidovima, začulo kako Josipa Lisac nekonvencionalno pjeva himnu. Umjesto da stanemo mirno, Stiv i ja smo nekonvencionalno pocupkivali i psovali državu u kojoj pošteni građani ne mogu prisustvovati inauguraciji svog novog predsjednika.