Nema mi gore nego kad stariji ljudi počnu kukat da ništa novo ne valja i da danas nema više nikakve prave zabave, da je sve isprazno, dosadno. Posebno me ogorčio FB status mog poznanika Olega Maštruka. Taj influenser i putopisac napisao je poduži post kako mu je u Zagrebu postalo sve toliko naporno i bezvezno da se više uopće ne miče iz svog kvarta. Ne može podnijet gužve u gradu, ne može podnijet kolone na cestama, pogotovo u Savskoj. Dugo se on i ja znamo, javio sam mu se na Fejsu i rekao da nam preko svojih ajtijevskih veza nabavi karte za večerašnji koncert Desingerice.

“Tog Srbina Desingericu mladi Hrvati slušaju skoro koliko i Prijovićku… Moramo to vidjet!” nabrijavao sam ga.

“Onaj šta klince udara tenisicom po glavi na koncertima?”

“Da. Ajde, nabavi karte, imat ćeš s tog koncerta materijala za dobar influensing, povećat će ti se broj pratitelja na Fejsu kad objaviš fotke i video s koncerta. Moraš se trgnut malo, izaći iz kvarta. Moraš se uvjerit da nije sve tako crno, da se i današnji klinci znaju jebeno zabavit.”

Navečer smo zajedno stajali u prvom redu u nekom novom noćnom klubu tamo blizu studentskog doma na Savi. Oko nas hrpa studenata u ekstazi. Desingerica ćelave glave izlazi na neveliki stejdž. Svi smo podigli ruke u zrak kao poražena vojska koja se predaje nadmoćnijem neprijatelju. Desingerica odmah krenuo repat, odnosno trepat neki svoj novogodišnji hit, ‘’Čokolada’’. Ali ne ona vruća čokolada s cimetom o kojoj u svojim penzionerskim, božićnim pjesmama pjeva Mia Dimšić, nego jedna puna gorča čokolada. Nije ni počeo trepovat, a Desingerica je već skinuo s noge tenisicu. Ekipa oko nas pokorno je prignula glave prema Desingerici. I ubrzo su te glave postale poput nekih šupljih bubnjeva po kojima Desingerica udara ritam svoje pjesme.

“Ajde, Svirac, ako si pravi gonzo novinar, moraš na svojoj glavi osjetit to iskustvo… Bez tog nema dobrog gonzo teksta. Nismo valjda bezveze dolazili u ovaj užas. Moraš osjetit kako je to kad te Desingerica udara tenisicom po glavi”, Oleg me pogurnuo još bliže stejdžu.

Zažmirio sam baš kao kad sam u djetinjstvu čekao da me stari kazni i izudara vojničkim remenom jer nisam htio očistit našu štalu u Đakovu ili tako nešto. Nisam morao dugo čekati. Desingericu je očito privukla moja kokotica. Ili je kao čistokrvni Srbin osjetio da sam sin hrvatskog branitelja koji je u ratu svojom “singericom” sašio popriličan broj srpskih agresora.

Bespoštedno me lupao tenisicom lupao po glavi, trepajući: “Ma sedi dole, siso, nemoj da si vrisno, ja tvoju malu vozim s tristo konja…” Na neku mazohističku spiku čak su mi godili Desingeričini udarci tenisicom. Da, ja sam toliko nesposoban da čak ni vozački ispit nisam položio. Pa mi takvi obrijanoglavi frajeri otimaju ženske i voze ih u svojim brzim, sportskim autima. Ja sam nitko i ništa, sramota svog starog koji je u mojim godinama vozio i tenk. Rokao je po JNA, po srpskoj vojsci, a ja jedino što vozim je bicikl. Otužniji sam od gradonačelnika Tomaševića. On isto vozi samo bicikl i nije u stanju iz desetog pokušaja zabit koš u školskoj dvorani. Trebao je i on doći ovdje da ga Desingerica nalupa tenisicom po glavi i nauči ga istinskim, muškim vrijednostima. Desingeričina tenisica bila mi je poput biča kojim se zbog svoje mlakosti bičuju fratri po samostanima.

“Samo udaraj, jače udaraj, zaslužio sam!” viknuo sam.

Desingerica je nastavio lupat me tenisicom i trepat: “Puzi, moli, šećer pada/budi moja čokolada…”

Toliko sam već primio udaraca da više ništa nisam osjećao. Otvorio sam oči i spazio kako iz Desingeričine tenisice viri novčanica od 50 eura. Netko od klinaca ubacio mu je to kao što je moj stari kontrabasistu Zlatnih dukata u prorez na kontrabasu ubacivao kune.

Hitro kao mačak slaninu, istrgnuo sam tenisicu iz Desingeričine ruke i kroz ekstremnu gužvu probio se prema izlazu iz kluba. Oleg me slijedio. Ali i horda klinaca. Derali su se za mnom da vratim tenisicu. Ma, vratit ću kitu labudovu. Oleg i ja bježali smo kroz jarunske kvartove od te horde. Osjećao sam se kao u filmu ‘’Ratnici podzemlja’’; bježimo od nekih kretenskih, maloumnih bandi.

Nekoliko klinaca počelo nas je sustizati na Srednjacima. Nisam više imao snage. Zastao sam pored otvora kanalizacije. Zagurao tenisicu do pola među rešetke.

“Bacit ću tenisicu u kanalizaciju ako nas ne pustite na miru!” zaprijetio sam.

“Jesi poludio! Ne bacaj! Desingeričina tenisica na Ibeu vrijedi najmanje 1000 eura!” prestravljeno mi je doviknuo klinac telastog pogleda.

“Ako je tako, ja ti je evo prodam za samo 200 eura”, rekao sam.

Klinci su krenuli skupljat eure. Ali ja sam i dalje držao tenisicu nad kanalizacijom. Kad su skupili lovu, rekao sam Olegu da pozove Uber.

“Postao je preskup”, negodovao je.

“Jebote, ja ga plaćam! Pa jel vidiš u kakvoj smo situaciji!”

Rekao sam klincima da ne mrdaju, da nam ne prilaze jer ću baciti tenisicu.

Taksi se prilično brzo pojavio. Klincima sam rekao neka netko od njih skine tenisicu, stavi eure u nju i baci prema meni u isti tren kad ću i ja bacit prema njima Desingeričinu tenisicu. Pokorni i blentavi kakvi jesu, bespogovorno su to napravili. A Oleg i ja smo uskočili u taksi. Klinci su trčali za nama, ali nisu mogli sustići taksi. Ništa od kazne, batina što smo njihovu idolu usred koncerta maznuli tenisicu kojom ih je mlatio po glavi.

“Jeben si igrač, Svirac. Čak si i na Desingerici uspio zaradit”, Oleg me potapšao po ramenu.

Pomislio sam kako bi moj stari napokon bio ponosan na mene – pružio sam otpor Srbinu koji hrvatsku mladež udara tenisicom po glavi umjesto da ih Tompson blagoslivlja mačem.