Skoro sam zakasnio na premijeru Josipovićeve opere “Lennon”, morao sam ići na kolodvor po čvarke što mi je stara poslala iz Đakova. Koja ekipa se skupila u HNK-u! U tri lože zajedno Josipović, Kolinda, Mesić i Milanović, odmah do njih i ministrica kulture i intendantica Iva Hraste Sočo. Dolje u parteru Budimir Lončar u društvu Tvrtka Jakovine. Razni političari koji ne razlikuju Krležu od Gavrana, klasika.

Pljesak, otvara se zastor. Odmah pri početku Lennona ubije Chapman i onda počnu Lennonove kontemplacije, izvrti mu se cijeli surealni svijet pred očima dok ne izdahne. Prvih par minuta mi čak bilo zanimljivo, a onda mi postalo dosadno. Nekako sporo. Al tko zna, možda je super, ja sam ionako bio samo dvaput na operi, a ovo je skroz nešto drugo. U jednom trenutku sam skoro zaspao. Ne, ne, moram se nekako održat budnim! Nagnuo sam se preko ruba lože, nanjušio par dobrih ženskih u orkestru i počeo grickat hrskave čvarke u taktu Josipovićeve opere.

Najednom, došlo mi kihnuti… Uf, što ću… U silnom izvijanju da ne kihnem okrenula mi se vrećica i čvarci poispadali po orkestru. Lupali su o drvo violina kao ljetni pljusak o šoferšajbu. Prvi dio sam preživio. U pauzi protegnuo noge do balkona. Iznenadio sam se kad sam tamo zatekao Ivicu Buljana i Dubravku Vrgoč. Izgledalo mi je kao da im je malo neugodno što sam ih zatekao gore, a ne recimo u parteru.

„Šta je, Svirac, počeo i tu na operu dolaziti?“ Buljan je pokušao razbiti neugodnost. „Neka, neka, ja čak razmišljam da se okušam i u opernoj režiji. Mislim da bih ja ovog Lennona ipak malo drugačije postavio.“

Vrgoč me uopće nije doživljavala. Naglo se okrenula prema Buljanu: „Pa to je nečuveno da bivšu intendanticu šalju na balkon. Govorili su da ne znam ništa o operi, a zaboravili su da sam ja dogovorila Lennona s Josipovićem. Sad drugi beru lovorike!“

Buljan se zacrvenio: „Ajde, Dubravka, pusti, nemoj pred Svircem, još ćemo u njegovoj kolumni završit.“

Nasmiješim se prijetvorno i ostavim ih u toj njihovoj nujnosti.

Počeo uskoro i drugi dio opere. Ovo mi je bilo već malo zanimljivije iako mi se nije svidjelo kako je Josipović prikazao druge Bitlse. Meni laiku se činilo da je Yoko Ono glavni lik u ovoj operi. Čak joj je bivši predsjednik i efektnu ariju napisao, a Lennonu ništa takvoga. Na kraju opere obavezne ovacije i ono što sam čekao cijelu večer: domjenak. Besplatnog ića i pića koliko hoćeš. Izdržao sam cijelog Lennona i sad ću se obilno nagraditi…

Nakon dvanaestog kanapea počeo malo kružiti po foajeu, probijao se kroz masu, zanimalo me što ljudi misle o operi u opuštenoj atmosferi, uz čašicu. Intendantica Hraste Sočo bila je u društvu neke prijateljice.

„Ma dobar je Lennon, ne možeš reć. Ali iskreno, draža mi je Puccinijeva Tosca koju smo imali prošli tjedan…“, rekla je.

Njezina prijateljica prasnula u smijeh.

Vratim se do stola. Kiflicu je taman uzimao i Branimir Pofuk.

„O, kolega Svirac, zar ste se i vi počeli baviti glazbenom kritikom? I kako vam se sviđa Lennon?“ promrmlja uzimajući zalogaj.

„A, ne, ne, ja sam čovjek od literature.“

Pofuk se nešto zamisli.

„Da, da, jasno mi je. Mnogi se neće usuditi reći da im se Lennon ne sviđa. Ali ja mislim da je prilično kvalitetan. Nije sad tu Josipović napravio ništa revolucionarno, ali… Ma zapravo, u jednom trenutku čuo sam neko udaranje među gudačima. Kao da su odložili gudala i lupkali noktom po drvu instrumenta. Takvu orkestraciju može samo vizionar ostvariti“, bio je toliko zanesen da mu se nisam usudio reći da sam to ja dodao čvarke u Josipovićevu partituru. Otišao sam dalje prisluškivat.

Josipović se taman povjeravao nekom kolegi kompozitoru: „Da, mislit ćeš da sam sretan i ponosan, i jesam. Ali pitam se koliko je ljudi zapravo razumjelo moju operu. Tu se kojekakvi celebritiji i kazališne posvuduše naslikavaju. Ponavljaju kako je moja opera odvažna, atonalitetna… Pa znaju li oni što taj pojam uopće znači? Više bi mi značila konstruktivna kritika.“

Oduševio me taj samoprijegor bivšeg predsjednika. Maštao sam kako ću se i ja povući u samoću Todorićeva vinograda kao Josipović na selo. Samo, ja ću pisati roman, a ne operu. Sad sam već morao na WC. Previše sam pojeo i popio. Skužim da netko u susjednoj kabini telefonira.

„Tonči, jesi ti to mene stavio na zvučnik?“ upita ženski glas. „Ma, Vjekoslava, u WC-u sam. Nisam mogao više izdržati u foajeu. Sad je gotovo. Ti znaš da sam ja tako htio napisati pop operu o Lennonu. Večerašnji uspjeh Josipovića je zadnji čavao u lijes toj ideji“, razočarano će moj WC-susjed. Žena ga je pokušala smiriti, ali bezuspješno: „Vjekoslava, tko će sad htjeti novu operu o Lennonu? To će biti potrošena tema. Josipoviću je čak i Kolinda na Fejsu čestitala. Opera o Lennonu, bez da je prikazan kao stvaralac, pa to nema smisla. A znam da se ljudima ovo ne sviđa, samo ne žele priznati jer misle da će ispasti neuki. Treba netko reći – car je gol“, bio je ustrajan.

Shvatim da je to Tonči Huljić glavom i bradom i da nam se dojmovi poklapaju!

„Ali to ne možeš biti ti“, racionalna je bila gospođa Huljić.

Pun neke neobične euforije, sjurim se u foaje i počnem vikati:

„Ljudi, ljudi! Ne bojte se, smijete reći da vam se Lennon ne sviđa i da biste radije večeras Bitlse slušali. Pa i Josipović bi radije volio čuti konstruktivnu kritiku nego jeftino ulizivanje. Dignite svoj glas!“

Nastao tajac. Pijarica Iva prekrivala oči rukom, Hraste Sočo me značajno pogledala. Josipović obliven znojem. Na to me neka napirlitana baba odmjeri i odbrusi: „Fuj! Biserje pred svinje!“. I počne cijeli foaje joj povlađivat. A u kurac! Sjebao sam svoju afirmaciju u nacionalnom hramu kulture. Tko zna hoću li dobiti pozivnicu za sljedeću premijeru.