Nakon predavanja Džordana Pitersona, hrpa ljudi u dvorani Lisinski nagrnula je s Pitersonovim rastvorenim knjigama u rukama zatražit posvetu. Na predavanje sam došao sa svojom poznanicom Brankom, Pitersonovom fanatičnom obožavateljicom. Povukla me za ruku da stanemo u red za potpise. Bilo je kao kad se u Jugoslaviji pred dućanima čekalo za kavu. Nije mi se to sviđalo.

A još manje mi se svidjelo kad se prije nas u red progurao mostovac Grmoja. Ima ta nabita ramena kao neki neretvanski ragbijaš i naravno da me bez problema izgurao.

“Zašto mu to dopuštaš!? Odgurnuo te kao zadnjeg šonju! Nećeš mu valjda samo tako prepustit prednost!?” popizdila je Branka.

“A šta da radim?”

“Pa reci mu da si ti bio prije njega! Nemoj puštat da te gaze! Ljudi osjete tvoju slabost i to iskorištavaju. Da si čitao Pitersonovih 12 pravila za život, osvijestio bi to u sebi.”

“Pa prelistavao sam je u knjižari. Misliš da sam ja onaj poraženi jastog o kojem piše Piterson?”

“Da! I to odaje tvoj govor tijela! Držiš se pogureno, gledaš u pod. Ljudima jasno daješ do znanja: slab sam, gazite me… Pogledaj njega, vidi kako drži ramena uspravno”, pokaže na Grmoju koji je ispred nas razgovarao s nekom ženom.

“Da, on je čak i u Saboru čitao Pitersonovu knjigu. Očito je naučio lekciju. Možda je Pitersona počeo čitat nakon što je on prije par godina pred Plenkovićem ispao poraženi jastog. Ono kad je Plenkovića provocirao jako u sabornici pa se Plenković onako visok, s isturenim trbuhom, zaletio na njega baš kao pravi ratoborni, dobro ugojeni jastog. A Grmoja je povio ramena i šmugnuo među saborske klupe baš kao gubitnički jastog među stijene na morskom dnu”, namjerno sam to glasno izgovorio da me Grmoja čuje.

“Šta tu klevećeš? Znam ja dobro tko si ti. Prošle godine si mi na prevaru ukrao meso s roštilja na Jarunu. Nemoj mislit da te nisam zapamtio. Zato budi sretan da sam te ovdje samo izgurao iz reda. Mogao si proći i puno gore”, Grmoja se okrenuo prema meni.

“Sad te još i vrijeđa, naziva te kokošarom koji krade meso s roštilja! Ajme, kako me sram! Svi oko mene sad znaju s kakvim sam slabićem došla na Pitersonovo predavanje! Evo, svi me gledaju kao neku ljevičarsku jadnicu koja za partnera ima ljevičarskog mlakonju!” Branka je počela zapadat u psihozu, valjda od duge nejebice.

“Ne jebi me, imam pravo bit poraženi jastog, to je moje pravo na izbor!” izgovorio sam to toliko glasno da je i Piterson čuo.

I bivši klinički psihijatar očito se odmah zainteresirao, kao bivši murjak kad u dućanu spazi adolescenta s pištoljem zataknutim u hlače.

U svom poznatom, opuštenom stilu sišao je s pozornice i dokoračao do nas. Grmoja ga je gledao kao da se pred njim pojavio Mojsije. Piterson je na engleskom ozbiljnim glasom upitao što se ovdje događa. Branka se sva ozarila. Njezinog idola zanimaju njezini problemi, o ovom nije mogla ni sanjati. Odmah mu je na tečnom, štreberskom engleskom ispričala kako me Grmoja izgurao iz reda. Piterson me proskenirao kao mesar rasporenu svinju.

“Trebali biste biti sposobni za okrutnost. Apsolutno ste žrtva svakog tko jest”, poučio me na engleskom.

“Tako je, Džordane, ja sam te vaše riječi uramio na zidu u prostorijama naše stranke! Jer da nismo katkad okrutni, bili bismo žrtve okrutnog HDZ-a”, Grmoja se pokazao baš kao Pitersonov fan.

“Što ćeš okrutnije nego kad vas je HDZ izbacio iz vlasti”, podrugljivo ću.

“Bravo, mužu moj! Tako je, vrati mu milo za drago! Napokon pokazuješ zube!” Branka se sva izbezumila od sreće, izgovorila je to na engleskom da se pohvali pred Pitersonom.

“Nemoguće je poštovat sebe dok vam ne izrastu zubi. A ako vam izrastu zubi, shvaćate da ste pomalo opasni, možda i ozbiljno opasni. Tek tada će se drugi prema vama odnositi s poštovanjem”, kao navijen će Piterson.

“Kakvo poštovanje, kakvi zubi, svi vi ovdje samo glumite, svi glumite! Piterson je godinama na antidepresivima, a ti lažeš da sam ti ja muž! Kakav muž? Zašto lažeš? Jel to čin samopoštovanja?” suočio sam Branku.

“Nisam ja kriva što u Hrvatskoj skoro više da i nema pravih muškaraca koji su spremni preuzet odgovornost za brak, ženu, potomstvo! Svi ste postali mekušci koji trčite za najnižim zadovoljstvima! Pogledaj sebe, sroljo! Nisi si bio u stanju ni sam kupiti kartu za ovo predavanje, nego sam ja morala caltat 500 kuna!”

“Pa nisam ni htio ić na ovo usrano predavanje! Šta imaš pamćenje amebe? Ti si me molila da idem s tobom da ne ispadneš ovdje, citiram, kao neka usamljena, otužna ljevičarka koja nema partnera, nego živi sama s mačkama”, podsjetio sam je.

Ona je briznula u plač.

“Evo, vidiš šta si napravio! To je sve što znate vi u Mostu, provocirat, vrijeđat ljude!”

“Slušajte ga, Pitersone, kao tipičan slabić prebacuje odgovornost na druge!” opanjkavao me Grmoja pred svojim guruom, učiteljem. Srećom, na hrvatskom, pa ga ovaj kurca nije kužio.

Branka je izvadila nekakvu maramicu iz torbe. Mislio sam, obrisat će suze, ali ona je razmotala tu maramicu, odnosno salvetu u kojoj je bio kolač.

“A ja sam vam pitu ispekla… Od jabuke, pročitala sam da takvu najviše volite”, pružila je pitu Pitersonu.

“Opet lažeš! To je pita od jabuke iz Dubravice, vidi se iz aviona! Ne znaš ti kajganu ispeći sama, a sad tu glumiš neku tradicionalnu domaćicu! U tome i je stvar! Vi ženske danas muškarcu ne znate pripravit krepki obrok! Možda je tu ključ što ste sve same”, izgovorio sam to na kvrgavom engleskom da me i Piterson razumije.

On je kimao glavom kao da mi daje za pravo. Eto, Branki se isplatilo kupiti karte za predavanje. Dobila je trinaesto Pitersonovo pravilo za život – nauči kuhat.