Tuširao sam se pred odlazak na antivalentinovski koncert LET-a 3. Nadao sam se da ću tamo ostvarit ono što su Letovci ponudili na koncertnom plakatu: ništa ljubav, samo karanje. Otkako me moja cura Stojka počela smarat da nisam dovoljno romantičan pri seksu i prkosno mi ga uskraćivala, odlučio sam valentinovsku sreću potražit na tom koncertu s nekom nepoznatom djevojkom s kojom ću se nabrijan grlit, poskakivat u žestokom ritmu.

Taman sam po drugi put spužvicom podapirao mošnje kad mi je s veš-mašine zazvrndao mobitel. Stari.

“Sredi se na brzinu i dođi u suši bar u Gajevoj!”

“Kakav suši…”

“Onom ko ti puši!”

ONAKAV GOL, nasapunanih jaja totalno sam se stiltao. Pukla me paranoja da sam na ajfonu slučajno uključio skajp kamericu i da me stari vidi na svom mobitelu. Instinktivno sam dlanom pokrio međunožje. I pritom se zamalo poskliznuo i ljosnuo u tuš kabini.

Stari me u suši baru dočekao u društvu neke decentno odjevene žene. Bila mi je odnekud poznata, ali da mi ju je stari nije predstavio ne znam bih li skužio da je to nekadašnja sestra Bernardica. Ful je promijenila imiđ. Nakon što mi je pružila ruku, udivljeno će:

“Vaš otac… Na pragu šezdesete ponovo će postati otac! Nije li to divan primjer kako bi umirovljeni branitelji poput njega ponovo mogli postati korisni društvu! Borci za natalitet!

Na te riječi stari je zabio štapić duboko u suši kao marinac koji na obuci bajonetom probija arapskog terorista od kartona.

“Pogledajte ga… On je moj heroj! Zamislite da se svaki umirovljeni branitelj ugleda na vašeg oca i napravi bar po jedno dijete! Kakva bi to bila bespoštedna borba za natalitet!”, uzbuđeno će Bernardica.

Stari se trenutno borio sa sušijem. Dok ga je onako malog, debelog, obloženog crnom kožicom usisavao u usta, imao je izraz lica kao da je za tisuću eura primoran u grmlju u kampu oralno zadovoljiti mesnatog, njemačkog turista.

“U ratu sam služio puškom, u miru kurcem, oprostite na izrazu, milostiva!”, zacrvenio se u licu da li od srama što mu je pred Bernardicom izletio vulgarizam ili od okusa progutanog sušija.

“Pa da. Plus što branitelji imaju mirovinu pa ne moraju svaki dan po deset sati provodit na poslu. Mogli bi se u potpunosti posvetit odgoju dijeteta, od malih nogu učit ga istini o Domovinskom ratu. Tako da kad dođe u školu već sve to ima u malom prstu. Neće mu moći kojekakvi jugonostalgičarski profesori povijesti zadojeni knjigama Jakovine i Markovine prodavat muda pod bubrege”, nadosolio sam.

“Ali to ne znači da vi mladi možete sav teret produžetka vrste prebacit na stare! Ja sam vas došla uvjerit da i vi napravite dijete… Onda bih vas zajedno s vašim ocem stavila u reklamni spot koje se naše ministarstvo sprema snimiti…”

“Šta, kako obojica držimo bebe u rukama? Ja onda ushićeno kažem: tata, napravio sam ti unuka. A, on odvrati: hvala, sine, nije trebalo, napravio sam ja sam sebi novog sina. I onda preko ekrana ide slogan: od viška glava ne boli.”

“Vaš otac pohvalio mi se da imate literarnu žicu…”

“Al nema onu vašem ministarstvu potrebnu rasplodnu špicu”, starom je, dok je to sladostrasno izgovarao, frcnulo zrno riže iz usta.

Bernardica kao da ga je prečula.

“Knjige vam nikad neće moći zamijeniti djecu”, zloguko će.

Počelo me to zamarat. Rekao sam da žurim na valentinovski koncert. Na što me Bernardica sva u zanosu molila da i nju povedem.

“Tamo bih mladima mogla…”

“… Poručit da im je dužnost oploditi njihovu ljubav kao što je poljoprivredniku dužnost u proljeće pognojit zemlju. A vi znate s mladima. Kako što ste nekad narkomančine iz ateističkih, komunjarskih obitelji privodili Crkvi!”, ulizički će stari.

Onda je promrmljao neka ona ide na koncert, a on mora svojoj trudnoj ženici koja je na ultrazvučnom pregledu na Svetom Duhu.

“Računamo, milostiva Bernardice, na vaših tisuću eura za našeg malog Šimun Mateja. Od braniteljske mirovine ne bih mu mogao priušit skupe slikovnice o Domovinskom ratu.”

Bernardica je valjda mislila da idem na koncert Željka Joksimovića i jako se neugodno iznenadila kad se sa mnom našla u Domu sportova i na stejđu ugledala kosmatog Mrleta koji je vitlao po zraku ogromnim falusom kao Thompson mačem na svojim koncertima. Uhvatio ju je napad tjeskobe. Uspaničila se da će novinari nakon ministara Crnoje i Hasanbegovića sad nju počet razvlačit po medijima, tražit njezine slabe strane, ostavku.

“Nakon odricanja po komunama i one jednolične odjeće s kojom se mora pomirit svaka časna sestra, meni se omilio luksuz, pomodni suši restorani! Postala sam hlepna na cipele, torbice, frizure skoro kao ona kninska hajdučica Rimac! I još sam se tom svojom strasti, zanasena taštinom, bez ikakvog srama pohvalila u intervjuu za svjetovnu Gloriju!”

“VI STE KAO NEKA OBRNUTA verzija Marinkovićeve Glorije. Ona je iz cirkusa otišla u samostan, a vi iz samostana u cirkus. Ali nemojte si zamjerat, dok se časne moraju odjevat uvijek u isto, svećenici mogu paradirat okolo u svim mogućim haljama, odijelima. Velečasni Sudac ima veću kolekciju nego pokojni Majkl Đekson”, umirivao sam je.

“I evo kud me dovelo to popuštanje grijehu! Na poganski obred gdje slave ono najživinskije u čovjeku: seks bez ljubavi!

“Opet si previše predbacujete. Svi čekaju tu ljubav… Zato nitko i ne radi djecu. To je kao da se u feudalnom društvu kmetovi odbijaju ženit i pravit djecu dok ne nađu pravu ljubav! Suludo!”

Kao da potvrđuje moju misao, Mrle se proderao sa stejđa:

“Ništa ljubav, samo karanje!”

“Možda bi to mogao postat udarni slogan vašeg ministarstva.”, šapnuo sam Bernardici na uho i zagrlio je da previše ne odudaramo od ostalih zagrljenih parova u dvorani.