Znam, na Vernu su nas učili da članak nikad ne započinjemo sa „jučer”, ali jučer sam išao raditi reportažu  na auto cestu prema Lici, Dalmaciji. Svuda po cesti auti, kamioni zameteni snijegom, promrzli ljudi mole za pomoć, a vjetar šiba, snijeg i dalje pada. Osjećao sam se kao u nekom američkom filmu katastrofe. I onda scena baš kao iz nekog takvog patetičnog filma – Bad Blue Boysi dolaze po promrzle Torcidaše koji su zaglavili na auto cesti nakon povratka s utakmice u Zagrebu. Dolaze da bi im pružili gostoprimstvo u svojim domovima. Toliko me ta scena dirnula da sam i ja prišao jednom kamiondžiji i ponudio mu da ide prespavati kod mene u Zagreb. Lažem, nije me vodio samo altruizam prema ljudima u nevolji. Nego mi je taj kamiondžija bio izrazito seksi. Ponekad me privlače baš takvi pomalo sirovi tipovi. Zahvalno je prihvatio moj poziv.

Kao za vraga, baš kad smo bili na ulazu u Zagreb, nazvao me moj dečko. Kao, jako me se zaželio.

„Nismo se vidjeli punih pet dana. Jel ti to mene izbjegavaš? Prestao si me voljeti?”, kao da je nešto naslutio svojim ljubomornim instinktom.

Bio sam u gabuli. Da vidi kod mene ovog kamiondžiju, bio bi siguran da ga varam s njim. A kamiondžija je, rekao sam već, fakat bio seksi. S tim svojim hercegovačkim naglaskom neodoljivo me podsjećao na Gorana Bogdana u filmu „Sonja i bik”.

Nisam znao kako mu reći da ipak ne može spavati kod mene. Mozgao sam što da napravim. Nisam imao love da mu platim hotel, apartman, ipak sam samo student novinarstva koji odrađuje praksu u Nacionalu.

Onda mi je u glavi sjevnula vijest o Zdravku Mamiću koju mi je prije par sati na mobitel poslala urednica portala. Još jednom sam na brzinu pročitao članak, pa rekao kamiondžiji:

„Možda bi vam ipak bilo puno ugodnije spavat u hotelu.”

„Jašta da bi! Ali ne mogu si ja priuštit hotel u Zagrebu, imam petero djece!”, obrecnuo se kamiondžija.

„Ma, i ne morate plaćat. Dovoljno je da potpišete da želite postat član Dinama onda da za par dana na Skupštini kluba glasate za Mamićeve povjerenike. On bi vam zauzvrat sigurno platio noć u hotelu. Ako je raznim sucima mogao plaćati hotele u Dubaiju, zašto ne bi vama u Zagrebu…”

Kamiondžija je umorno uzdahnuo.

„To sam ja baš tebi htio ponudit kad se kod tebe u stanu raskomotimo…”

„Što?”, zbunjeno ću.

„U Hercegovini su mi dali bunt tih upisnica u Dinamo. Da skupljam po cesti autostopere i upisujem ih u Dinamo.”, kamiondžija je iz unutrašnjeg džepa izvadio svežanj upisnica s Dinamovim grbom.

Time me stjerao uza zid. Nisam više imao izbora. Morao sam ga primiti sebi u stan. A, moj dečko… Objasnit ću mu kako stvari stoje, valjda će imat razumijevanja. A možda malo i začinimo vezu. Kamiondžiju ću sigurno privolit tako da mu kažem ono što Mamić svakom na kraju razgovora ležerno, bez ikakvog srama izgovori: „Volim te, ljubavi…” Ako prođe, prođe.

A ako prođe, moj dečko i ja ujutro ćemo potpisat te njegove upisnice u Dinamo i glasat na skupštini za Mamićeve povjerenike. Čitao sam za lektiru kako je onaj Gogoljev Čičkov skupljao po Rusiji mrtve duše. Mamić u istoj gogoljevskoj maniri po Hrvatskoj skuplja prodane duše.