E-PRAKSA: Pokušaj intervjua s klečavcem

Moj mentor na novinarskoj praksi u Nacionalu, Pavle Svirac, stavio mi je bubu u uho. Da bih se mogao okušat malo i u formi intervjua.

„Napravi intervju, al ono da bude ful živ, neobičan s nekim od onih tipova koji kleče nedjeljom na Trgu. Na početku i sam i ja klečao s njima, zapao sam u alkoholnu krizu. I puklo me što idem prema četrdesetoj, a nisam se oženio. Jer s kim da se oženim, ženske kao da su postale previše sebične. Više ne žele kuhat, prat muškarcu. A šta ću bez tih osnovnih stvari ulazit u tamnicu braka”, tako je govorio Svirac u kafiću ispod redakcije Nacionala.

Učinilo mi se to dobrom idejom, pa sam se ove nedjelje, odnosno jučer nacrtao na Trgu s diktafonom u ruci.

Muškarci si šutke klečali, mrmljali nekakvu molitvu, nisam razumio koju, mene moji roditelji nikad nisu tjerali na vjeronauk. Zato se smatram normalnim i uvijek ću im biti zahvalan na tome. Jer možda bih i ja na kraju završio klečeći ovdje na trgu. Ovako, ponekad klečim samo pred svojim partnerom. I pred nikim drugim, pogotovo ne nekim imaginarnim bićem zvanim Bog.

Promatrao sam koji bi mi od tih klečećih muškaraca bio najpogodniji za intervju. Negdje u sredini vidio sam jednog postarijeg muškarca uredno podrezane sijede brade koji mi je djelovao prilično urbano. Imao je markirani kaput, crvenu kapu. Usprkos godinama bio je vitke građe, i činilo mi se da ima bistre, inteligentne oči. Pod koljena si je stavio strunjačicu kakvu nitko drugi nije imao, čak i po tome vidjelo se da ima stila.

Kleknuo sam na jedno koljeno pored njega i šapnuo mu na uho kao da mu se ispovijedam na otvorenom:

„Oprostite na smetnji, ja sam Filip Nadzor i napravio bih s vama kratki intervju sada dok molite. Da čitateljima vjerno prikažem tko ste zapravo vi muškarci koji klečite, što vam je točno u glavi?”

On je samo kratko svrnuo pogled prema meni. Hladan pogled koji mi ništa nije govorio. Mogao sam ga protumačit i tako kao da pristaje odgovarat na moja unaprijed štreberski smišljena pitanja. Uključio sam diktafon.

„Što vam se točno vrti po glavi dok ovako molite na Trgu?”

Samo je šutio i dalje mrmoljio molitvu.

„Da li vas je sram što vas u medijima posprdno nazivaju klečavcima?”

Na to pitanje ošinuo me pogledom. Da, jasno se vidjelo da sam mu povrijedio ponos. Bio je tašt, vidjelo se to po njegovoj pomno biranoj garderobi, fensi strunjačici za klečanje. Sad mi je bilo jasno u kojem smjeru moram ići, udarat ga na ego pa ću možda dobit nešto od njega. Pomislio sam kako bi bilo dobro da me udari šakom ili mi bar opali šamar. Imao bih udaran članak za web – Napao me klečavac!”

„Iskreno, mene bi bilo sram da pripadam skupini koju nazivaju klečavcima. Izgledate kao kul tip, a ipak tu klečite na Trgu i s vama se sprda pola Hrvatske.”

„Koja to polovica Hrvatske?”, čeličnim pogledom zagledao mi se u oči.

„Pa… ne znam… Ateistična, lijevo orijentirana populacija….”

Podeblji tip do njega samo ga je šutke primio za rame, kao da mu daje time znak da zadrži dostojanstvo i da ne izgovara nikakve riječi osim molitve.

„Za šta točno vi molite? Evo, dajte mi recite što točno želite postići svojom molitvom? Ćiribu-ćiriba i da žene u Hrvatskoj postanu pristojne, da se čedno odijevaju? Vi, vidim, imate smisla za modu, dajte mi recite kako zamišljate čedno odjevenu djevojku? Dolčevita i traperice ili je za vas i to previše erotski? Dugačke crne haljine i neki šešir duboki da joj se ne vidi pola lica? Evo, ja zamišljam da se čedna Hrvatica oblači kao Božo Vrećo. U neku crnu vreću da je se zamota…”, pokušao sam ga isprovocirat na modu.

„Udaljite se na metar od mene!”, autoritativno je zaustio.

Ja nisam mogao prestat, zabio sam si u glavu da ću ga isprovocirat, ali ne ružama kao ženske aktivistice koje su s ružama u rukama stajale na dvadesetak metara udaljenosti od klečećih muškaraca.

„A molite li za nas gejeve? Da postanemo ono što vi smatrate normalnim? Ja pripadam takozvanoj gej populaciji. Nigdje nisam pročitao da molite i za spas nas gejeva. Što, mi smo manje vrijedni od žena? Evo, ja vas molim da molite za mene. Želim da molite da prestanem bit gej… Evo, ja ću zajedno s vama molit Djevicu da postanem strejt.”

Markantni klečitelj opet se udostojio pogledat me. Dugo na sebi nisam osjetio takav pogled. Tako nekako dominantni. Da mi je naredio da skočim s vrha katedrale, skočio bih.

„U redu, molit ću i za tebe. A sad se samo udalji od mene”, rekao je svojim muškim, napuklim glasom.

„Nadam se da će vaša molitva upalit. Jer ako i dalje ostanem gej zaljubit ću se u vas”, probilo je iz mene.

I napokon sam dobio neku njegovu vidljivu reakciju. Vidno se zacrvenio. Lice mu je postalo crveno kao partijska knjižica. Sad on nije mogao izdržati moj pogled. Pognuo je glavu i nastavio moliti, mislim da sam čuo kako kroz zube izgovara:

„Izbavi me od zla…”