Ovo su oni rijetki trenuci u novinarskom poslu kad sam nenadano postaneš akter vijesti. Počela su mi predavanja na Vernu, a i neke privatne stvari vezane uz financije morao sam obavljat, pa nisam stigao pisat nove tekstove za web Nacionala i tome jako tištalo jer uživam u pisanju tih tekstova i toliko sretan što mi je ukazana ta čast da ovako mladi student Verna dobije kolumnu na portalu najutjecajnijeg hrvatskog tjednika.
Zbog spomenutih financijsko imovinskih obaveza danas sam morao otputovat na Krk. Tamo sam s jednim postarijim gospodinom planirao potpisati ugovor o uzdržavanju. Simpatičan starac, jedan od pionira gej pokreta u Jugoslaviji i Hrvatskoj. Puno sam od njega naučio. Godine su ga stigle i nije se više u mogućnosti skroz brinuti sam o sebi. A sa mnom je uvijek bio jako dobar, naučio me puno toga, dao mi samopouzdanje da se ne sramim što sam homoseksualac.
Stigao sam na Krk na ročište u jedan. Tako je bilo zakazano. Donio sam sve potrebne dokumente. Ali suca nije bilo. Pisalo je da moje ročište vodi sudac Antonije Hlače. Pitao sam ženu na porti za gospodina Hlaču, ali ona mi nije znala odgovoriti gdje je. Rekla je da je mrzovoljan jako u zadnje vrijeme i da ga danas čitav dan spopadaju novinari, pa se vjerojatno negdje sakrio. Pomislio sam kako je to apsurd, ja novinar dolazim na ročište i onda mi ova žena kaže da ga spopadaju novinari. Možda sudac Hlače, pomislio sam, vodi sporove tuženih novinara.
Kako god, izašao sam van i stao pored nekog auta. Noge su me jako boljele od puta pa sam se naslonio na zadnji dio auta i izvadio šibice da zapalim toliko željenu cigaretu. Prvu šibicu ugasio mi je jugo pa sam je bacio pod auto. U tom trenutku iz zgrade Općinskog suda istrčao je čovjek u blago zgužvanom sakou i kravati.
„Ne, molim vas! Ne palite mi auto! Nedavno sam ga kupio! Molim vas, nemojte! Ispričao sam se javno svima!”
Blijedo sam ga gledao.
„Što je vama?”, upitao sam ga.
„Sve ću parnice od sada odrađivat u roku, samo mi nemojte palit auto! Evo, pogledajte, objavljena je na svim portalima moja isprika! Rekao sam da sam ipak zadovoljan sa svojom plaćom od 11 000 kuna neto i da više nikad neću odgađat nikakve parnice! Evo, zaklinjem se i tu pred vama! Kao što sam se i pred novinarima…”, čovjek je kršio prste.
„Ali ja sam novinar… A tko ste vi?”, upitao sam ga.
„Sudac Anton Hlače!”, svečano mi je pružio ruku.
„Ajme kakva sreća, pa ja sam bio spreman spustit hlače, samo da danas odradim parnicu kod suca Hlače… Ja u jedan sam imao zakazanu parnicu… Oko uzdržavanja starije osobe…”
Sudac Hlače nepovjerljivo mi se zagledao u oči.
„Vi ste… znači…”, promucao je.
„Filip Nadzor. Student novinarstva. Pišem za Nacional. Ne znam što se to dogodilo s vama… Nisam pratio medije zadnjih dana.
Sudac se vidno oraspoložio. Pokazao mi je objave na portalima u kojima su ga napadali zbog izjave da zbog previše male plaće od 11 000 kuna neto postaje mrzovoljan i odgađa parnice.
„Pa, super! Evo, održite sad moju parnicu i ja ću napisat tekst za Nacional da ste se skroz promijenili nakon javnog pokajanja i da sad točno u minutu održavate parnice!”, punim plućima zadovoljno sam udahnuo svjež morski zrak.
„Dogovoreno, uđimo u sudnicu!”, sudac Hlače pokroviteljski me primio za rame i poveo prema zgradi suda.
Evo, prisežem, nikome se više neće morat tresti gaće i hlače da sudac Hlače neće održati njihovu parnicu.
Komentari