Parkirao sam na parkiralištu iznad splitske plaže Obojena svjetlost. Izašao sam iz auta, ugledao trojicu mladića sa šalovima Torcide. Gledali su tablice na mom autu.

– Purger… Ima hrabrosti doć usred Splita na dan kad Hajduk igra protiv Dinama… – začuo sam jednog.

– Purgeru, oćeš vidit kako ti auto može poletit u more ko u filmovima o Jamesu Bondu? – upitao me drugi s laganom fudbalerkom.

– Možete i mene skupa s autom bacit u more – odvratio sam.

– Jel ti to nas zajebaješ nekim purgerskim forama?

– Gledajte, nisam imao pojma da je danas ta glupa utakmica, nikad nisam volio gledat nogomet, čak ni u djetinjstvu, radije sam oblačio sestrine lutke.

– Ovaj nas zajebaje, trisnut ću ga…

– Radije me bacite u more, zbog ovog vašeg glupog mora ostavio me dečko, posvađali smo se ko torcidaš i bed blue boys zbog gužve na cesti. Već pet dana lutam sam ko duh po ovom vašem Splitu… Ajde, bacite me, ionako mi se više ne živi…

– Purgerski gej… Znači, ne zajebaješ se, dečko te zbilja ostavija?

Kimnuo sam skrhano.

– E, nećeš tugovat, ideš danas s nama na utakmicu u Zagreb! Veselit ćeš se i pivat s nama kad pobidimo Dinamo! Nećeš nam tu tugovat i bacat se u more zbog dečka.

I poveli su me… Auto sam ostavio na parkiralištu. To je ono veliko srce Torcide… Kad pomažu svima koji su nesretni i u nevolji… Mislio sam da je to laž. Ali sad sam to veliko srce Torcide osjetio na svojoj koži. Izvukli su me iz teške depresije. Danas ću s njima na svoju prvu utakmicu u životu. I bit valjda jedini Zagrepčanec koji će večeras navijat za Hajduka. Iz sveg grla. I srca.