Žurio sam u Novi Zagreb, u Utrine na intervju s legendarnim Jimmyem Stanićem. Skoro sve ulice, ceste bile su zatvorene zbog onog prokletog rallyja. Kako mrzim taj rally, za mene je to neopisivo maltretiranje nas građana koji u Zagrebu skupo plaćamo porez da bi sve funkcioniralo kako treba. Ni taksi nisam mogao dobit. Uhvatila me teška panika da ću zakasnit na intervju. Ali pravi novinar mora se snaći u svakoj situaciji. Prišao sam jednom vozaču rallyja, pokazao mu iskaznicu Nacionala, objasnio mu da idem na intervju s Jimmyem Stanićem i da nikako neću stići ako me on ne poveze.
“Upadaj, sve za Jimmya. Ja sam obožavao njegove pjesme, a sad ih obožava i moj sin”, rekao je.
Dok smo jurili preko Mosta Slobode pitao sam ga da li mu smeta što je Jimmy ušao u Domovinski pokret.
“Za mene je on uvijek legenda, makar ušao i u pećinu crnog vraga.”
Stigao sam točno u minutu na dogovoreni intervju u kafiću Limun na utrinskoj tržnici. Jimmy već desetljećima stanuje u Šišićevoj ulici u Utrinama. Baš kao i vozač rallyja, i ja sam kao mali obožavao Immyeve pjesme, pogotovo kobilu Suzy. Za stolom u Limunu već su sjedili Jimmy i Barbara. Rukovali smo se. Izvadio sam diktafon, uključio ga i odmah prešao na stvar:
“Što vam je to trebalo?”, pitao sam.
“Kaj?”, sneno me pogledao Jimmy.
“Pa to da ulazite u Domovinski pokret. Mnogi vas sad zbog toga sprdaju po društvenim mrežama, vjerojatno ćete izgubit i dio fanova. Jednostavno ne razumijem zašto ste to napravili. Taj Domovinski pokret kao da je odlučio uništavat popularne pjevače. Pogledajte što se dogodilo Škori. Nakon avanture u Domovinskom pokretu od njega više ni traga ni glasa…”
“Dečec, prvo se nauči pristojnosti. Ja nikad ovako drsko nisam pričao sa starijima od sebe. A tebi mogu bit pradjed. Znači zbog tog si došel, da me ispituješ zakaj sam ušel u Domovinski pokret…”
“Ma, oprostite ako sam tako zvučao… Ali ja toliko volim vaše pjesme, bio sam na vašem koncertu u Močvari… I nikako si ne mogu objasnit zašto… Zašto ste to napravili…”
“A kaj tebi toliko smeta u Domovinskom pokretu?”
“Sve. Imaju zadrte ideje iz srednjeg vijeka. Ja sam gej… Ne želim ni pomislit što bi bilo s pravima gej populacije da oni dođu na vlast.”
“A, ti si muškoljub…”, ponovo se odobrovoljio Jimmy.
“Nevažno. Važno je da Domovinski pokret ima stavove koji jako unazađuju ionako nazadno hrvatsko društvo. Vas nikad nisam doživljavao kao nekog tko ima takve zaostale nazore.”
“A kaj, tebi smetaju Hrvati? Rekel si da su Hrvati nazadni…”
“Smetaju mi Hrvati koji imaju nazore iz srednjeg vijeka. Takvi kakve regrutira Domovinski pokret”, sav sam se uznervozio.
“Jimmy, ja sam ostavila juhu da nas se kuha na štednjaku, mislim da bi trebali krenut da nam se stan ne zapali”, naglo će Barbara.
“Je, Barbara, idemo doma na juhicu.”
Tek sad sam shvatio da gubim Jimmya. Očito sam ga iznervirao svojim nastupom, nisam smio dozvoliti da zapadnem u toliku nervozu. Pa to su nas prvo učili na Vernu, novinar u niti jednoj situaciji ne smije iznositi svoje stavove. A ja sam to upravo napravio i izgubio sugovornika kojeg sam na jedvite jade namolio da pristane na intervju. Jimmy je ustao od stola, a mene uhvatila panika da ništa od njega nisam dobio za članak. Kuhalo mi je u glavi. Sjetio sam se priče koje mi je ispričao otac od jednog mog prijatelja.
“Gospodine Stanić, samo još jedno pitanje… Od jednog muzičara iz Filharmonije čuo sam da ste tamo negdje osamdesetih bili nakon koncerta na nekom prijemu u Beogradu, bila je tamo hrpa srpskih političara. Vi ste malo popili i odjednom ste gromkim glasom upitali ima li u sali itko da se preziva Đorđević. Javilo se desetak njih. Vi ste se onda stavili ruku na… onu stvar i rekli nešto u stilu: Evo, tu me uhvatite ak želite bit Karađorđevići… Da li se to stvarno dogodilo?”
Jimmy mi se napokon osmjehnuo.
“Kaj ja znam, ko da se ja sjećam kaj je jučer bilo…”, odvratio, skupljajući vrećice s povrćem koje je kupio na placu.
Rastali smo se u koliko toliko uljudnoj atmosferi. Još sam se jednom ispričao na svom grubom nastupu.
“Ma, sve je okej. Fini ste vi dečko”, umirila me na kraju Barbara.
Komentari