Kuća Tomislava Šubića iz Strašnika obnovljena je 1997. godine. u potresu 29. prosinca stradalo je krovište i kuća nije sigurna za boravak. Šubić je u utorak za N1 ispričao što zna o obnovi svoje kuće.

“Moj otac je građevinac i jako je dobro znao što i kako treba raditi. Našu kuću su obnavljali oko 1997. Moj otac je gledao kako rade i nije mogao vjerovati, znao im je reći – sve što ja kažem da treba, vi napravite obrnuto”, rekao je Šubić dodajući da je sve što je i bilo napravljeno – bilo napravljeno loše.

“Tu prvenstveno mislim na armiranje te betonske stolice koja drži krov na sredini, ona je armirana u tim stupovima ali nije bila adekvatno povezana s tom betonskom dekom da bi to sve bilo sigurno i čvrsti. Stresli su nam i postojeću donju deku, popucala je, a podloge koje su napravili su bilo toliko loše da nas je bilo strah mesti ih da ih ne pometemo”, objašanjava Šubić.

Nastavlja da je nadzor bio samo na papiru i da nije imao veze sa stvarnim stanjem. Kaže i da nije siguran koja je tvrtka radila obnovu ističući da od njegovog oca nitko nije tražio da nešto potpiše. “Znam da se otac žalio da nema nikakvu potvrdu, jedina potvrda koju smo dobili je bila ona kad smo dobili namještaj. Tu se puno kralo i radilo stihijski, mi smo bili sretni što smo se vratili, i sad ćemo biti kad sve riješimo… Hoće li netko odgovarati? Neće sigurno, jer tih firmi više nema, a sigurno imaju podatke koje su to firme bile”, ispričao je Šubić.

Njegov otac, ističe, apelirao je da se tako ne radi. No, netko mu je rekao da će mu biti dovoljno – 2 sa 1. “Nije mislio na gemišt kako je kasnije tvrdio kad se morao ispričati, nego na grob”, kaže Šubić koji je zgrožen ponašanjem pojdinaca koji i danas dolaze na teren. Nisu svi isti, ali ističe situaciju s jednim policajcem koji je, kaže, rekao da bi pola sela trebalo zaopaliti jer se zbog takvih kao oni stvaraju gužve. “Bilo je to prije nekoliko dana. Nama takve stvari sada ne trebaju”, naglašava Šubić.

Ističe da ima i statičara koji im se smiju u lice. “Kad ja pitam može li ova kuća preživjeti potres, oni mi kažu – možete vi tu živjeti. Pa to znam, ali hoću li preživjeti? Imam troje djece i da ih držim u kući? Nisu svi takvi, ali ima vrlo neprofesionalnih pojedinaca”, kaže. Zahvalio se kroz suze svima koji su pomogli, a bilo ih je, kaže, ne zna ni izbrojati.